Fra Ivan Franjo Jukić u djelu Zemljopis i poviestnica Bosne pod pseudonimom Slavoljub Bošnjak zapisao je 1851. godine:

“Bosna je jedina turska država, koja je čista sasvim ostala od turskog jezika, kako po selima tako po varošima, drugi se jezik osim bosanskog i ne govori, najveća turska gospoda samo onda turski govore, kada su kod vezira.” Međutim, kao što ćemo vidjeti, pod narodnost Bošnjaci ne pripadaju “Turci, poturice i muhamedanci” koje Jukić obasipa najgorim uvredama, a iz njegovog pisanja vidljiv je čitav niz predrasuda i nepoznavanja islama i šerijatskih zakona. Jukić nema lijepih riječi ni prema pravoslavcima i Jevrejima, koje opisuje kao neku vrstu niže ljudske vrste. Ovime se uveliko dovodi u pitanje teza o franjevcima kao “čuvarima Bosne” i slični klišeji koji padaju na ispitu osnovnog poštovanja i komšijskih odnosa.  

Ivan Franjo Jukić rodio se u Banjoj Luci 8. jula 1818, a umro u Beču 20. maja 1857. godine. Gimnaziju je završio u Franjevačkom samostanu u Fojnici, u Zagrebu je studirao filozofiju, a teologiju u mađarskom Veszprému, potom u Dubrovniku, gdje je 1841. diplomirao nakon što se 1840. vratio u Bosnu s mišlju o podizanju ustanka. Zaređen 1842, svećenik je i učitelj u Fojnici, Kraljevoj Sutjesci, Ivanjskoj, Docu, Varcar-Vakufu i Sarajevu.

Kako stoji u njegovoj biografiji koju je objavio Hrvatski enciklopedijski zavod, zauzimajući se za društveno-političku emancipaciju Bosne, povezao se s predstavnicima velikosrpske nacionalne ideje, a potom prihvatio upravu Omer-paše Latasa. U Beču je 1850. izložio promemoriju Želje i molbe kršćana Bosne i Hercegovine sa zahtjevima za gospodarskim, kulturnim, političkim i socijalnim reformama u Bosni. Objavio ju je kao dodatak djelu Zemljopis i poviestnica Bosne 1851. godine, nakon čega ga je Latas dao 1852. zatvoriti te ga poslao u zatočeništvo u Carigrad.

Oslobođen u julu 1852, nije se mogao vratiti u Bosnu pa je do 1854. boravio u Rimu, Dubrovniku, Anconi i Zagrebu. Nakon kratkog zadržavanja u Kraljevoj Sutjesci i Gučoj Gori, bio je kapelan u Trnavi i Drenju. Početkom 1857. kao bolesnik smješten je kod franjevačkih klerika u Đakovu, odakle odlazi u Beč radi liječenja. Pokopan je u zajedničkoj grobnici na bečkom groblju “St. Marxer Friedhof”.

Jukić je u Bosni i Hercegovini najpoznatiji po svom pokretanju prvog bosanskog časopisa nazvanog Bosanski prijatelj, u kojem je bio urednik. U četiri odštampana broja list je objavljivao narodne pjesme, poslovice, zagonetke i priče, članke o numizmatici, praktične zdravstvene savjete, članke o bosanskim franjevcima.

Četvrti svezak Bosanskog prijatelja uredio je Jukićev učenik fra Antun Knežević (Varcar-Vakuf, današnji Mrkonjić-Grad, 9. januara 1834. – Kotor-Varoš, 22. septembra 1889), bosanski fratar, zagovornik bošnjaštva i bosanskog jezika. Imao je nadimak Škobalj. Bio je jedan od glavnih zagovornika bošnjaštva i bosanskog jezika. Fra Antun Knežević nije bio jedinstvena pojava u ovom smislu, ideje je preuzeo direktno od fra Ivana Franje Jukića, koji mu je bio učitelj, ali su i drugi pripadnici franjevačkog reda još od 17. stoljeća prihvatali ideju bošnjaštva i prenijeli je u okviru bratstva u 18. i 19. stoljeću.

Fra Ivan Franjo Jukić u djelu Zemljopis i poviestnica Bosne zapisao je 1851. godine: “Bosna je jedina turska država, koja je čista sasvim ostala od turskog jezika, kako po selima tako po varošima, drugi se jezik osim bosanskog i ne govori, najveća turska gospoda samo onda turski govore, kada su kod vezira.” Međutim, kao što ćemo vidjeti, pod narodnost Bošnjaci ne pripadaju “Turci, poturice i muhamedanci”, koje Jukić obasipa najgorim uvredama, a iz njegovog pisanja vidljiv je čitav niz predrasuda i nepoznavanja islama i šerijatskih zakona. Jukić nema lijepih riječi ni prema pravoslavcima i Jevrejima, koje opisuje kao neku vrstu niže ljudske vrste. Ovim se uveliko dovodi u pitanje teza o franjevcima kao “čuvarima Bosne” i slični klišeji koji padaju na ispitu osnovnog poštovanja i komšijskih odnosa.  

U djelu Zemljopis i poviestnica Bosne, koje je odštampao i objavio u Zagrebu 1851. godine, Ivan Frano Jukić pod pseudonimom Slavoljub Bošnjak iznosi podatke o bosanskim granicama, prirodnim značajkama, ekonomiji, stanovništvu, vjerskom i etničkom sastavu Bosne i običajima njenih ljudi. Također, donosi pregled historije Bosne. Iz Zemljopisa i poviestnice Bosne donosimo neke od najzanimljivijih dijelova.

ŠTO SE OBERTNOSTI ILITI INDUSTRIE TIČE

Na početku rada Jukić pojašnjava granice Bosne u vrijeme nastanka knjige.

“Bosne današnje međaši jesu, od iztoka: Serbska kneževina, od koje razstavljaju je rieke: Vuvac od nahie Sjeničke počmavši, pak do varošice Priboja, odavle rieka Lim do sela Rudah, a odavle Drina do Rače, zatim Kosovopolje iliti nahia Vučiternska, koja spada na pašaluk Prištinski; od zapada Hrvatska vojnička, od koje dieli je rieka Una počmavši od Novoga pa do Jasenovca, više Novoga pak do Troređe je suha međa, i Dalmacia; od sievera Slavonia vojnička, a razstavlja Sava; od juga: Dalmacia, Černagora, i Arbanske pašaluci Skadarski i Dukaginski iliti Pećki, od koga dieli rieka Ibar. Povdršje ciele ove kraljevinc iznosi od prilike 1063. zemljopisne milje. Duljina od Mitrovice do Bihaca 52, a širina od Nikšića pa do Broda 38. niemačkih miljah. Jedna milja iznosi dva sahata.”

Jukić ovako opisuje kakvim su se obrtima Bošnjaci bavili u to doba.

“Što se obertnosti iliti Industrie Bošnjakah tiče, ova je dosta znamenita gledajući na ostale Turske pokrajine! Isti slavni Obradovic s Carigradskim uzporedjuje ju pišući: 'Koi god nezna drugog zanata kome krive češlje praviti, taj neka neidje ni u Bosnu ni u Carigrad.' Zanatah i zanatliah ovdie po načinu Aziatskomu, dosta imade: najviše se ovdie gvožđe obrađuje, iz njeg opet posuđe i druge stvari načinjaju, te tja u Vlašku i Moldaviu, Serbiu, Bugarsku i Dalmaciu raznose gvozdene stvari načinjene; Olovo se tali kod sela tog imena, živa, kod Kreševa. čelik, kod Borovice. Zatim kože učinjaju se kod Visokoga, Foče i Sarajeva ; Lisičja koža kupuje se po Lipskomu, ovdie se učinja te u Stambol nosi na prodaju, i liepo do u Aleksandriu.

Oružja izvdrstna načinjaju se: puške kod Fojnice; sablje u Mostaru; noževi u Foči. Puščani prah načinja se na više miestah, najbolji je pako kod Čelinca u Banjalučkoj nahii. Poljodielstvo i skotovodstvo dosta je znatno, al gledajuć na zgodu, položaj i plodnost zemlje ni iz daleka nije tako, kako bi moglo biti i valjalo da bude! Tomu je uzrok gospodarski zulum i neumietnost težakah. Oko meda i pčelah i tako i ovako, al oko svile i bubah verlo slabo, i to samo žene posebno rade, a drugi se nitko za tim nebrine. Tursko praviteljstvo samo danke zna kupiti, ono ni na kraj pameti neima, da se pobrine o dobromu ekonomičkomu stanju deržave.  

Kada je trgovina u pitanju, Jukić tvrdi da se glavni dio odvija u Sarajevu, središtu države. „Gniezdo tergovačko jest Sarajevo, ovdie se inostranska većinom stambolska i rumenlinska roba snosi, te po drugim miestim raznosi; druga tergovačka miesta jesu: Banjaluka, Travnik, Lievno, Mostar, Foča, Novipazar, Pridor, Tešanj, Tuzla itd. roba se gotovo sva nosi na konjima, osim one, koja se preko Gradiške u Banjuluku i obratno nosi, i osim one, koja Savom, Unom, Sanom i Bosnom na brodovima idje.”

Piše i koji su glavni izvozni proizvodi: “Iznosi se pako: gvoždje u Serbiu, Bugarsku, Vlašku, Rumenliu, Moldaviu i Dalmaciu neurađeno u polugama i urađeno u pločama, čavlim, tavama, saćim, kotlovim, priekladnjim, mašama, lopatama itd.; zatim marva sitna: ovce i koze u Austriu, tako isto volovi i konji. Svinje u Austriu; žito različito u Dalmaciu, Hervatsku i Černugoru; koze volujske, ovčje, kozje i zvierske, urađene i neurađene za Carigrad, Dalmaciu, Ugarsku itd. Vuna, vosak, loj, salo, paklina, kosti, za Austriu. Oružje: sablje, puške i noževi za turske deržave. Čibuci za Stambol i Aleksandriu; duhan u Austriu.”

Jukić u svom radu detaljno opisuje način na koji funkcionira vlast u Bosni. “U Bosni dva imadu Vezira, jedan u Travniku, a drugi u Mostaru. Veziri Travanjski često se mienjaju, i jesu rodom Osmanlie, poslie njega najveće gospodstvo ima Čahabeg t. j. njegov namiestnik; Haznadarbeg i Čaušlaraga, pervi je obćeniti novčanih poslovah upravitelj, a pesliednji deržavni tomačitelj. Za ovim sliedi šura t. j. saviet u većim nahiam 12, a u manjim 8. Od dvie godine svi poslovi idju na šuru, od šure na kadiu, a od kadie pozivlje se na vezira, vezir ima u svemu punomoćje; samo ubojice vezir pritvori, a odsuda smertna od velikog savieta Carigradskog visi. Policajnu oblast od prie imali su vojvode i kapetani, a sad imadu muselimi. Svaka nahia ima muselima i kadiu, gdie su povecće nahie, one su podieljene na mukate, i ovdie stoje njihovi nahipi iliti namiestnici; nahie i mukate podieljene su opet na džemate to jest obćine, obćina pako stoji iz više mahalah. Svaki džemat ima svog imama t. j. župnika; oni se kadkad pitaju u manjim poslovima. Svu dakle oblast kako sudbenu tako i policajnu u Bosni uživaju sami Turci t. j. sliedbenici Muhameda, a Kerstjani su samo raja t. j. robovi!” 

NAJGORE UVREDE ZA MUSLIMANE, PRAVOSLAVCE I JEVREJE

Nakon toga slijedi najzanimljiviji dio Jukićevog rada. Kada govorio o stanovništvu, on uopće ne spominje bosanske muslimane, njih stalno naziva Turcima. Štaviše, vrlo uvredljivo tvrdi kako su pripadnici religije “lažljivog Muhameda”. Kada piše o religiji i vjeroispovijesti, Jukić muslimanima, odnosno Turcima, kako ih on naziva, pripisuje najgore osobine, a ti su se stereotipi održali i do danas. Ovako je portretirao kršćane tog vremena: “Ako je tko promisli turska nasertanja na hristjanske stanovnike, tursku želju za steći prozelitah — poturicah ria svoju vieru, doisto izpoviediti mora, da samomu božjemu proviđenju imamo zahvaliti, što naša viera sasvim nije iz Bosne prognana ; dapače od dana do dana sve se većma širi, dok turska očevidno propada. Bosanski stanovnici jesu podieljeni u glavna dva zakona hristjanski i turski iliti muhamedanski, i niešto malo Ćifutski. Hrstjani se diele u dvie sliedbe: sliedbenike zapadne i iztone cerkce...

Broj Hristjanah na 715,500. Diele se pako: I. Kerstjani drugojačie Katolici 150,000... II. Risdani, koji se pravoslavnim zovu , jesi histjani grčke crkve, koji Carigradskog Patriarhu za glavara poznaju, od vremena, kad je ovi Pećku serbsku Patriaršiu zakupio ; imajir tri vladike: Sarajevskog, koi je Mitropolit i Arhiepiskop, Mostarskog i Zvorničkog, koji su episkopi, al i oni sebe Mitropolitima zovu. Pravoslavnih ima okolo 561,500.” 

Na ovaj način Jukić piše o muslimanskom stanovništvu, odnosno o broju muslimana u Bosni: “Turci, s Ciganima iznose 384,000. Ovo su nasliednici lažljivog proroka Muhameda, zato se Muhamedovci pravie zovu. Ovi su postali u Bosni od zločestih hristjanah, kosvoje gospodstvo neznajuci druge uzderžati, poturče se, iznevierige se Bogu, i najveći nepriatelji postadoše svog naroda, i svoje jednokervne bratje, samo zato, da uzderze svoja posiedovanja zemaljska. Ovi imadu svoje Imame t. j. župnike, koji su podložni kadiama — svietovnim sudcima, kadie pako Carigradskomu šeh-ul-islamu, koi je glava Muhamedanske viere.”

Kada su Jevreji u pitanju, Jukić tvrdi da ih je oko 6.500. “Imaju u Sarajevu svog Hahambašu, koi opet svoje rabine imade u Travniku i Novompazaru”, dodaje.

Pišući o stepenu obrazovanja tadašnjih Bošnjaka, Jukić iznad svih stavlja kršćane katolike, na sva zvona hvaleći utjecaj svećenstva na običan puk. Očekivano, s druge strane na veoma prizeman i ponižavajući način piše o izobrazbi i narodnim običajima kršćana pravoslavaca i muslimana.

“Svetjenici ovog vierozakona buduć da su nauke običajne po Italii i Ungarii učili, zato su i njihovi kerstjani najodličnii, i što se tiče znanja nauka kerstjanskoga i življenja, doista drugim za izgled služiti mogu”, opisuje Jukić katolike, nastavljajući: “Narodni običaji kod krstjanah gotovo su iztriebljeni, jer svetjenici deržei jih za praznovierje, ukinuli su i izkorenili sujih, samo gdiekoji ostali su”, opisuje Jukić, nastavljajući o pravoslavcima: “Pravoslavni iztočne cerkve, njihovi popovi i kaluđeri, buduć da su neprosvietjeni, niti sriedstva ikakva imaju za prosvietit se, zato ni stado svoje čemu nauditi nemogu; od tuda biva, da ni nauka ni dužnostih svojih, kako nezna svetjenik tako ni puk, već u tminam nevierojatnim stoji tako, da ni deseti očenaša neznade ; ovo razumeći po selima...

Psovka, krađa, otimanje itd. običajno bivaju kod neprosvietjena čovieka; al što to nije, odtud dolazi... svetjenika miesto Boga derži, njemu svaka vieruje; mnogo derži do obećanja; tako jedan drugomu kad ried zadade poštenu, prevarit ga neće. Mlađi stariega, osobito kućnog stariešinu sluša, pred njim siesti ol zapaliti duhan nikad ol riedko će... Svi su se običaji u svojoj cielosti zaderžali; tako isto i praznovierje, buduć da ga svetjenici nisu morali ugušiti, to se i danas ne samo pripovieda, već i vieruje u različita daranja, dapače i čaraju, uroke čine, bajanja izvode, vieruju u vukodlake, vile, vieštice...” 

Ovako po Jukićevom zapažanju i zapisu izgledaju tadašnji bosanski muslimani.

“Turci, buduć da je vierozakon njihov gospodujući, to se oni brinu, kako će Vlasim zapoviedati... Po varošim i većima selima imadu tobože svoje učionice, veće medreze, a manje mejtefe zovri, u manjim uči se čitati i pisati, u većim turski — Muhamedov — zakon, i turski govoriti; bogati svoje sinove u Carigrad šalju na nauke, ako nauči turski govoriti, stiti i pisati, odmah kadion može biti, ostali pako činovnici mogu biti, da toga ni neznadu.

Učenici, koji medreze pohađaju zovu se softe, ove softe, ako dotlen nedotieraju, da se ne mogu kadiluku nadati, to idju na sela i postaju hodze t. j. učitelji i imami t. j. župnici, ovi uče prostake na izust imoliti se Bogu turskim jezikom, tako da nit razume učitelji ni učenici šta znače ona molenja. Turci obicno su slavjanske obicaje pobaciii, te se prihvatili predanjah, koje im njihovi šehovi i derviši nadlagujući se, kazuju. Buduć da nikakva ponjatja o ćudorednosti neimadu, to nije im se čudit, sto su tako zločesti. Njihov zakon pun je praznovierja. Tako orlaž i psa ubiti kod njih je griehota, a Vlaha ubiti to je sevap: od Vlaha oteti sve se mora, samo da nekrepa; krušnu mervicu nogom pogaziti, to je veliki grieh, a grieha neima kad u lov idju sa psima i konjima zriela žita gaziti. Svaki se kod njih grieh avdestom — pranjem, umivanjem — pomersiti može. Ciele bi se knjige mogle napisati o njihovom praznovierju, buduć da su i stara slavjanska uzderžali, i opet turska primili. Kod njih je sve suđeno, dok nafake ima, njemu nitko nahudit ne može itd. Itd.”

Konačno, opisujući stanovništvo Bosne, Jukić na vrlo uvredljiv način piše i o Jevrejima: “Ćifuti kako svagdie tako i ovdie, po svome zakonu od drugih razlučeni, samo što ovdie svoj talmud boljma obslužuju, nego po drugim kraljevinama vierozakonska predanja obslužuju i najmanje od njih odstupiti, jest griehota najveća; al ukrasti, prevariti itd. ni grieha ni griešića!”

HISTORIJA POD JARMOM PREDRASUDA

Posljednji dio Jukićeve knjige govori o srednjovjekovnim bosanskim kraljevima i vladarima i taj je dio najzanimljiviji i vjerovatno najkorektnije urađen. U njemu se Jukić pretvara u historičara i do u detalje priča o bosanskim velikašima, prostorima kojima su vladali i načinu na koji su održavali državu Bosnu. Ali brzo se vraća uvredljivom jeziku, posebno u dijelu knjige u kojem opisuje, kako kaže, “Bosnu pod Turcima”. Za kraj, evo nekoliko redova koji najslikovitije opisuju kako Jukić vidi razloge zbog kojih je franjevcima dodijeljena Ahdnama i zbog čega su Bošnjaci primali islam.

“Mehmed II. podloživši Bosnu što prevarom što po izdajstvu i nemarnosti boljarah, tražio je način, s kojim bi najlasnje zemlju ovu mogo oderžati i s ostalim carstvom uze stopiti. Zato nepazeći na vieru zadatu, smakne Stiepana kralja, strica mu Radivoja, opakoga izdajicu grada Bobovca Radaka; gospodara od Popova i Trebinja Radosava Pavlovića, i još niekoje poglavice, koji su mu se vidili pogibljivii, nemiloserdno pogubi; u zadobivene gradove postavi svoje vojnike — gerčke i serbske poturice — snagu bosansku 30,000 po izboru mladićah odvede sa sobom i učini od njih Jenjičare; do 200,000 roblja mužka i ženska, odvedu vojnici sa sobom i razprodadu po maloj Azii; koji su mogli pobieći, osobito katolici biegali su u Dubrovnik, Dalmaciu, Ugarsku itd. Ovo biežanje i selenje, malo zabrine cara: da mu zemlja pusta sa svim neostane, zovne preda se fra Angela Zvidovića, tadašnjeg starešinu franciskanskog dadne mu povelju: da narod neodvratja od podložtva carskog , već da mogu slobodno zakon svoj oversivati i mnogim plemićima i gospodi, davsi im berate, dopusti im njihove zemlje i posiedovanja uživati.” 

Na posebno ružan način i s vidjlivom mržnjom Jukić piše o Gazi Husrev-begu, čije ime, da li slučajno ili namjerno, piše nepravilno, svaki put kada ga spominje.

“Poslie niekoliko godinah dođe na Bosnu za Begler-bega Usren-beg carski zet, koji zovne svu gospodu bosansku, da donesu stare svoje povelje, da im ih potverdi, koje on imajući u rukama, baci na vatru a gospodu svu izsieče, samo ostadoše oni koji zakon primise turski; Ovi Usren-beg umrie u Sarajevu god. 1545. Druga pak gospoda, koja se nisu dala prevariti, pobiegla su u niemačke i mletačke deržave, od kojih nieke i sada živu. Iz početka po svoj prilici samo su se gospoda turčila za uzderžati svoja imanja, al kasnie ciela sela i obćine pređoše na turski zakon, tomu je uzrok, sto Turci svetjenikah nisu terpili, da kristjani imaju, a oni na protiv obratjali su na svoj zakon i obratjaju sve do današnjega dana; oni ovim načmom, pervo čine sevap — dielo kriepostno — drugo iz političke sverhe, jer što ih god više lašnje Vlahu mogu zapoviedati, nit će se Vlah izpod njih moći izkopati — i zaisto Muhamedov zakon primljen je, s velikom našom nesrećom, gotovo od većeg diela naroda; ovi novi zakon. osigurao im je imanjstva i bogatsva, oslobodio od harača i svakog danka, dopuštao svako dielo griešno i naslađenje tielesno, bez truda i radnje mogli su gospodstvo provoditi; osim toga mnogo roblje dovodili su iz niemačkih i mletackih deržažvah, koje bi oni ovdie izturčili, kasnie pak kad su ugarske i ostale zemlje od Turakah preotete, svi Turci i poturice doselili su se u Bosnu, tako da Bosna gotovo mogla se je turska zemlja zvati, premda su ilirski govorili svi.

Množtvo i bogatstvo. bosanskih Turakah, maloča, siromaštvo i neznanstvo kerstjanah, činilo je perve to jačim, a posliednje to nejačim i nevoljniim. U Europi neima deržave, da su gdie, jedni druge rad zakona progonili, kao sto ovdie progone i tlače do današnjeg dana Turci kerstjane, koji su jednog roda i podrietla, al šta je, narod i narodnost, to kako Turci, tako i kerstjani neznadu.” stav.ba