Zapitajmo se kakav je naš iman u odnosu na ovog insana koji je bio vjernik od prije rata.
Suljo Hodžić je bio simbol notornog alkoholičara, i kad kažeš Suljo iz Podžepka, znalo se da je to taj Suljo, nema drugog Sulje. I to Suljo koji ne može bez flaše nikako. Ifet-efendija kad je došao u taj džemat, on je znao da i taj Suljo ima negdje neku klicu imana u sebi, ali samo treba prići Sulji. Eh sad kako prići Sulji? Ti kad dođeš pijanici i kad kažeš: “Allah, dželle šanuhu, je zabranio alkohol, onaj ko pije alkohol u trenutku dok pije alkohol, on nije musliman”, pa Suljo bi bio spreman da se pobije sa hodžom, on ne može da kaže da ima i jedan bolji musliman od njega, iako pije… Njega bi šejtan nagovorio i kazao: “Pa Suljo šta on tebi ima vaziti, šta on tebi ima pričati, pa ti si silan, ti si u najboljim godinama…” i Suljo bi nastavio po svome. Međutim, Ifet-efendija nije davao prednost nad Suljom ni drugim džematlijama, sa svakim je imao finu komunikaciju, ali nije htio da vazi, jer teško je kad dođeš u kontakt sa čovjekom pa mu vaziš u lice… Bolje je da ga ostaviš da on sam sa sobom razmisli, da on sam sa sobom svede račun.
I podijeli on u selu knjižice one male od rahmetli Derviša Spahića. Mala knjižica, starija generacija Bošnjaka zna, imanski i islamski šarti, sa blijedo-zelenim koricama, jedna vrijedna knjižica. Tako je i Suljo dobio od Ifeta-efendije tu knjigu, ali stavio je on to i držao na kredenacu.
Prošlo je dugo vremena i krene on da čuva krave popodne, tamo oko ikindije, flaša je naravno uvijek u džepu i ponese tu knjižicu da šta pročita. Kad je sjeo u hlad, sam je on tu, pijan. Otvori knjigu, pročita sadržaj – imanski i islamski šarti, podsjeti se kao dijete, babo ga je rahmetli tjerao u
mekteb, morao je da uči i dobro je bio naučio, međutim godinama nije stao na namaz. A prije sadržaja ima na dvije stranice hadis koji bilježi imam Tirmizija. U tom hadisu se navodi 13 kategorija griješnika koji će biti kažnjavani u Džehennemu na različite načine. I Suljo rahmetli kad je došao do četvrte kategorije gdje piše da će pijanica imati izbačenu utrobu izvan sebe i da će da kruži oko svoje utrobe isto kao magarac oko stožine, kaže sam sebi, poluglasno: “Suljo evo i tebe ovdje, nađoh ja i tebe…”, pa se vrati opet, to četvrto je njega pogodilo, a ovo ostalo, ima ga i u drugima, ali to (četvrto) mu je nekako i najbliže tome. Pročita još jednom tu četvrtu kategoriju i kaže: “Suljo, ovo nikako nije dobro.” Treći put pročita, i uzme flašu i baci je gromilu, pa reče sam sebi: “Suljo, nećeš ti biti magarac u Džehennemu.”
I pročita on ispočetka tu knjigu, ostao je do crnog mraka, čuva krave, ne ide mu se kući nikako. Idu krave pred njim, on duma, razmišlja o svom životu, pa pedeset i koja godina je njemu tad bila, djeca se s njim ismijavaju, nađu ga u prtini smrzao se, sve što zaradi potroši, žena mu hrani hajvan, tele, a on popije za noć. Što će mu takav život. I nailazi pored komšije koji je pristavio kazan, rakija se peče, i to njegovo uobičajeno društvo je tu, zovu ga: “Haj Suljo da probaš, da vidiš…” Kaže on: “Ja sam prestao piti.” i prođe on, pa kažu ljudi: “Pobudalio Suljo. Može svako bez rakije, ali Suljo ne može.” Dođe Suljo tako kući, sveže krave, uđe u kuću, pa reče: “Ženo daj pristavi lonac vruće vode, daj mi haljine, sve mi čisto daj, hoću da se okupam.” Pita žena: “Šta je bilo?”, kaže on: “Prestao sam piti.” – “Što bolan, kako Suljo?”, kaže: “Ja sam pročitao u knjizi, tako i tako, ja neću da budem magarac u Džehennemu.” Žena obradovana naravno, okupa se Suljo, klanja dva rekata, iskreno padne Allahu na sedždu i nakon toga nije propustio namaza. Kaže Ifet-efendija, ljetno je doba, planínsko selo, osušili se ili polusuhi otkosi, začas se navede kiša, ako pokisne to planinsko sijeno, onda je to problem, ne možeš ti to opet prevrtati, ne možeš više uhasuliti da to pokupiš, ali kad je vrijeme namaza Suljo sve napušta. I još kaže ženi i djeci:
“Da ste pametni k’o što niste i vi bi išli sa mnom u džamiju, ali pošto ste isto k’o moji volovi, tamo što planduju u hladovini, eto s volovima vi tamo sjedite, odmarajte dok ja ne dođem iz džamije. Nek’ sve bude helać, ali ja odo’ u džamiji.” I kaže Ifet-efendija: “Onda mi napravi Suljo problem, jer zimski je period, planinsko je to selo, kad zapuše snijeg i mečava gore, to su smetovi. Džamija je malo izdvojena, tamo izvan sela. Suljina kuća skroz na drugom kraju sela, a Suljo dođe s kraja sela na sabah, uzme lopatu i napravi prtinu od imamskog stana do džamijskih vrata, i mora hodža u džamiju, nema niko, sam Suljo dođe u džamiju. Kaže efendija Ifet, ja bih najradije da se izvučem ispod jorgana, samo da na brzinu abdestim, da klanjam sa kraćim surama, da se zavučem opet pod jorgan, li moram u džamiju jer Suljo mi je napravio prtinu, i popeo se na munaru i uči ezan sa munare.
Nije bilo u Žepskoj kotlini, znači 24 su to sela, da se neko razbolio a da Suljo nije obišao hastu, nije bilo dženaze da Suljo nije otišao na dženazu, pa čak i u selima s druge strane Drine, Višegradska opština. I pričao Suljo mom babi rahmetli, kaže: “Moj hadžija, jedno dva mjeseca nisam mogao da utvrdim sna, uhvati me zor, ne mogu da zaspim, osjećam ja da se meni odvaja meso od kostiju.”, jer je on bio pravi hronični alkoholičar, “Osjećam da ću crči od zora, pijem ja i plivadone, ali ne može, ništa, i mene uhvati kriza, i govori mi šejtan: “Suljo, ma samo jednu čašu.”, a kad me uhvati kriza i kad ja osjećam gotovo je, ja ću crči, ja sam sebi kažem: “Suljo crkni, al’ ne’š bit’ magarac u Džehennemu, nema druge.” Suljo rahmetli je pao kao šehid u Srebrenici ‘93 godine, i to je bio jedan primjeran Bošnjak musliman. Prema tome nemojte nikoga osuditi, čak i onog koji je ogrezao u grijehe, u njemu ima neka mala klica, samo je pitanje kako da priđemo tim ljudima. Isječak iz jednog predavanja Nezima ef. Halilovića – Muderrisa