Šteta je i što nemaju neki pandan pionirskoj zakletvi koja bi se danas zvala četnička zakletva,

pa da deca odmah znaju u kakvom društvu žive, šta su osnovne vrednosti tog društva i za šta ih proizvođači ideologije spremaju (da budu topovsko meso ili, u najboljem slučaju, ratni profiteri). 

Napatili su se naši narodi i narodnosti u kletom socijalizmu. Ta tortura se prosto nije mogla izdržati, jedva su dočekali priliku da se oslobode i da daju svojim najnižim porivima na volju, tako surovo sputanim tokom vladavine mrskih komunista. Krajem Osamdesetih su se najzad osmelili, pa su počeli da javno iznose razloge svog nezadovoljstva tamnicom naroda. Nije bilo pluralizma, a mi bez različitih mišljenja prosto ne umemo da živimo, toliko smo odani kulturi dijaloga, mada ga najčešćevodimo psovkom, toljagom i revolverom.

Ubijalo nas je to jednoumlje, jer mi najviše patimo kad svi moramo da mislimo kao jedan, a taj jedan zebe od mnogo mišljenja. Jezivo je bilo našim slobodarskim narodima, nenaviklim na bilo kakva ograničenja u delovanju. Ma, nisi smeo ni da kažeš da si Srbin, a kamoli da prikolješ nekog Bošnjaka ili Hrvata. Strava i užas, horor i grozota!

Indoktrinacija dece

Najgora je ipak bila indoktrinacija dece koja je počinjala još od malih, najmanjih nogu, od vrtića i osnovne škole. Najteže je ovdašnjim rodoljubima padalo to ukalupljivanje mladih umova u čvrste ideološke matrice, umalo da nam upropaste svetlu budućnost koja je najzad došla devedesetih i u kojoj i dalje životarimo. Čim bi dete stupilo u državnu instituciju, odmah bi počinjali ideološki dril i komunistička indoktrinacija, e da bi njegovu nejaku ličnost koja je tek počela da se razvija vaspitači oblikovali u skladu s vrednostima socijalističkog društva.

Kao pripadnik generacije čije je rano detinjstvo proteklo u poznom socijalizmu, pred raspad Jugoslavije, mogu iz ličnog iskustva da posvedočim kako su nas drilovali. Čim smo stupili u školske klupe, odmah su nam oblačili crvene pionirske marame, stavljali nam na glave kape sa petokrakom i terali nas da položimo pionirsku zakletvu. Još kao sedmogodišnjaci dali smo časnu pionirsku reč da ćemo marljivo učiti i raditi, poštovati roditelje i starije, da ćemo biti verni i iskreni drugovi koji drže datu reč, da ćemo voleti našu domovinu samoupravnu Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, da ćemo čuvati i razvijati bratstvo i jedinstvo svih njenih naroda i narodnosti, da ćemo ceniti sve ljude sveta koji žele slobodu i mir.

Sivi sokole, prijatelju stari

Još je Platon pre dva i po milenijuma znao kako muzika snažno deluje na ljudsku dušu, pa je ukazivao na njenu važnost u uređenju države. „Muzika je moralni zakon. Ona daje dušu univerzumu, krila umu, let mašti i šarm životu i svemu ostalom”, pisao je grčki filozof. Komunisti su očigledno bili istog mišljenja, pa su nas od malih nogu indoktrinirali raznim partizanskim i drugim komunističkim pesmama. Učitelji su nas učili da pevamo „Bilećanku“, „Druže Tito, mi ti se kunemo“, „Po šumama i gorama“, „Padaj silo i nepravdo“, „Uz maršala Tita“...

U našem odeljenju posebno je bila popularna pesma „Sivi sokole“, jer ju je mnogo voleo naš učitelj Milorad, koji je neko vreme radio kao zamena nakon što nam se učiteljica Ruža razbolela, pa je tu fascinaciju preneo i na svoje učenike i učenice. Pesma je govorila o legendarnoj, mitskoj bici na Sutjesci, tekst ide ovako: „Sivi sokole, / prijatelju stari, / Daj mi krila, sokole / da preletim planine. / Visoka je planina, / nebo iznad nje, / A na nebu sivi soko, / gleda na mene. / Duboka je Sutjeska, / kanjon iznad nje / Na kanjonu Tito stoji, / gleda ranjene. / Na kanjonu Tito stoji / i poručuje / Sutjeska se mora proći, / da spasimo ranjene. / Sutjeska je probijena, / ranjeni su spaseni / A naš stari heroj Sava / osta mrtav da leži. / Radili smo, radimo, / radićemo još / Druže Tito, kunemo se, / pobedićemo”.

Al' velike pamtićemo dane

Pesme koje smo pevali bile su uglavnom posvećene Narodno-oslobodilačkoj borbi, što je i logično. U to vreme još nismo bili izgubili Drugi svetski rat, bili smo pobednici nad zlom fašizma, kao deo velike antifašističke koalicije, pa smo se time ponosili. Imali smo i čime, jer je borba koju su vodili naši narodi i anrodnosti protiv fašističkog okupatora, pod vođstvom Komunističke partije, bila zvezdani trenutak naše istorije, vrhunac našeg učestvovanja u svetskoj istoriji, konačni i definitivni izlazak iz našeg vekovnog provincijalizma.

U tim pesmama nije se slavila samo herojska partizanska borba, već i društveni sistem stvoren nakon izvojevane pobede, u kojem smo najzad izašli iz siromaštva i očaja, u kojem je izgrađena zemlja, industrijalizovana, modernizovana, opismenjena, obrazovana, obučena i nahranjena – nakon silnih stoleća bede, jada, ropstva i tavorenja u ništavilu. „Veselje se širi na sve strane, / sad slobodno po zemlji idemo, / al' velike pamtićemo dane, / druže Tito, mi ti se kunemo”, tako su govorili stihovi jedne od pesama. I zaista smo pamtili velike dane, jer su nam oni doneli slobodu, pravednije društvo i život dostojniji čoveka nego ikada pre u istoriji, još od doseljavanja Slovena na Balkan.

Svanuo je i naš dan

O tome je govorila druga pesma: „Gradove smo vam podigli, / I palače gradili. / Oduvijek smo roblje bili, / I za vas smo radili”. Ali, ropstvu i kulučenju je došao kraj, jer smo odlučili da to promenimo: “Padaj silo i nepravdo, / Narod ti je sudit zvan. / Bjež'te od nas noćne tmine, / Svanuo je i naš dan. / Pravo naše ugrabljeno, / Amo natrag dajte nam! / Ne date li, ne molimo, / Uzet će ga narod sam”. I narod je uzeo sam svoje pravo u svoje ruke, a nas su učili da slavimo one koji su izveli taj neverovatni poduhvat, najveći u povesti Južnih Slovena. Ustali su protiv zavojevača i tlačitelja i uzeli sudbinu u svoje ruke. Imali smo na šta i na koga da budemo ponosni, na one koji su učinili da stih “Svanuo je i naš dan” pređe iz poezije u realnost.

Na kraju, ima li šta logičnije i normalnije nego slaviti heroje poput Save Kovačevića koji su položili svoje živote u borbi za slobodu, ratujući protiv višestruko nadmoćnog neprijatelja? Pa nećemo valjda da slavimo one druge, moćne, naoružane, one koji su otvarali konc-logore, istrebljivali narode koje su smatrali nižim rasama, zlostavljali i ubijali koga god su stigli.

Bratstvo, jedinstvo, sloboda, mir, solidarnost

Škola jeste ideološki aparat, ona nas uči određenim vrednostima, ali to ume da bude i dobra stvar. Učili su nas naši učitelji da budemo vredni i marljivi, učili su nas da je pošten rad vrednost po sebi. Učili su nas da poštujemo druge, da budemo iskreni i verni prijatelji, da držimo datu reč, da budemo časni i pošteni, da budemo solidarni s drugim ljudima. Učili su nas da čuvamo i razvijamo bratstvo između različitih nacija, učili su nas da su ljudi koji žele slobodu i mir najdostojniji poštovanja, jer su sloboda i mir velike, univerzalne vrednosti.

Učili su nas da volimo svoju zemlju, ali ne zato što je ona nekakav kumir, idol koji traži žrtve ili nešto po sebi vredno ljubavi, već zato što je to zemlja stvarana po našoj meri, po meri čoveka, ili je bar to bila mnogo više nego sve prethodne države u kojima su živeli naši preci. Za razliku od njih, mi više nismo bili ničiji sebri, meropsi i kmetovi, ničije roblje niti topovsko meso, već slobodni ljudi.

Jedino je to jedinstvo iz čuvene fraze malo pod sumnjom, na to bih mogao da stavim koju primedbu, ali ni ono ne mora biti shvaćeno kao jednoumlje. Nije reč o tome da svi moraju misliti isto, već se govorilo o bratstvu i jedinstvu naših naroda i narodnosti. Treba imati na umu podtekst na kojem nastaje ova fraza koja je u međuvremenu postala predmet izrugivanja. Nastala je nakon silnih međunacionalnih klanja, nakon nebrojenih međusobnih okršaja i počinjenih zločina, tako da se pre radi o jedinstvu u stremljenju miru, međunacionalnoj toleranciji i zajedništvu, koji su takođe nastali kao plod NOB-a. Na kraju, ako ćemo pošteno, više je bilo pluralizma, čak i u sferi političkih ideja, u tom jednopartijskom sistemu, nego u ovom tobožnjem pluralizmu.

Kad deca slave zločin

Vremena te proklete indoktrinacije dece su prošla, nastupila je dugo žuđena sloboda u kojoj jedva dišemo, od koje svake godine pobegne pedesetak hiljada mladih ljudi, da se više nikada ne vrate. Partizani, komunisti i sve njihove vrednosti ismejani su, prikovani na stub srama, bačeni u ropotarnicu istorije. Odustali smo od prosvetiteljskog projekta i potonuli u neke druge vrednosti koje direktno izviru iz krvi i tla. Kako izgledaju te vrednosti kojima danas uče decu videli smo ovih dana u OŠ “Vasa Stajić” u Novom Sadu, gde su nesrećni četvrtaci pevali pesmu Baje Malog Knindže, notornog širitelja međunacionalne mržnje, pevača iz muzičkog podzemlja. Što bi rekao Platon: "Kada se stil muzike menja, sa njom se menjaju i osnovni zakoni države."

Deca su pevala “Ne volim te Alija zato što si balija”, te stihove u kojima Baja ređa mesta najstrašnijih klanja i ratnih zločina koje su počinile srpske snage u BiH: Prijedor, Sana, Kozarac, Brčko, Bijeljina, Banjaluka… Iza svakog toponima kriju se užasi, zlo i neizmerna ljudska patnja. A deca od 10-11 godina o tome veselo pevaju, slave ubijanje i uništavanje, pod budnim nadzorom učiteljice koja u tome ne vidi ništa sporno, ništa problematično. “Najbitnije je da su se deca lepo provela”, veli učiteljica. A šta ćemo s decom koja su ubijana u tom istom Kozarcu, Bijeljini, Prijedoru, Banjaluci? Jesu li se i ona lepo provela?   

Danas, kada postajem četničić

Nema mesta zgražavanju, ovakva dečja proslava kraja školske godine sasvim je logična u zemlji koja glorifikuje ratne zločince, slavi masovne ubice, ruga se žrtvama i neguje mržnju kao svoju osnovnu vrednost. Škola je i dalje ideološki aparat, a zvanična ideologija ove zemlje je resantimanski, mrziteljski, ubilački nacionalizam, pa to i prenosi mladim pokolenjima. Za to su se borile naše političke, intelektualne, crkvene, medijske i sve druge elite, to je posledica njihove borbe protiv antifašizma i svih civilizacijskih vrednosti. Šteta je samo što nemaju hrabrosti da to ozvaniče, da otvoreno implementiraju svoje osnovne ideološke dogme u obrazovnu i svaku drugu politiku, pa da bar znamo na čemu smo.

Šteta je i što nemaju neki pandan pionirskoj zakletvi koja bi se danas zvala četnička zakletva, pa da deca odmah znaju u kakvom društvu žive, šta su osnovne vrednosti tog društva i za šta ih proizvođači ideologije spremaju (da budu topovsko meso ili, u najboljem slučaju, ratni profiteri). Dovoljno je da malo modifikuju dobro poznati tekst:

Danas, kada postajem četničić
dajem nečasnu četničku reč:
da ću marljivo krasti i otimati,
da ću vredno ubijati i silovati,
da neću nikog poštovati,
da nikom neću biti veran i iskren drug,
da nikom neću verovati,
da neću držiti datu reč;
da ću mrzeti sve susedne zemlje
i njihove narode i narodnosti,
da ću čuvati nasleđe zločina
i ideje za koje se borio Ratko Mladić
Da ću mrzeti sve ljude sveta
koji žele slobodu i mir.

(Antena M)                    Piše: Tomislav MARKOVIĆ