“Turci su voleli Stambul. U njemu su našli dosta od svog Orienta,

ali bez pustinjskog peska i bez prosjačkog sveta. Našli su Orient svežih voda i divnog podneblјa, i gospodstvenog i učenog sveta. Turci su voleli Temišvar, i otimali ga nekoliko puta, kao i Beograd, krvavo, i do poslednjih svojih malaksavanja. Turci su voleli Janjinu i Epir, pa Skadar, pa grčka ostrva, pa pogotovo svoju Malu Aziju. Ali su Bosnu i Hercegovinu od svega više zavoleli i voleli! Svedoče o tome istoriski dokumenti, privatna pisma, usmena tradicija, pesme, priče, poslovice, usisani elementi jezika i zajedničke crte mentaliteta. Nema pokrajine koju su Turci džamijama svojim, i baščama, i tajanstveno lepim kućama duševnije ukrasili nego Bosnu.

U Bosni su počeli da jedu hleb sa osećanjem njiva. U Bosni su se nad učinjenim zlom kajali, ponekad ga i popravlјali. U Bosni su i Stambolije sticali neko osobito gospodstvo, jer sa ukorenjavanjem u zemlјu dolaze aristokratska osećanja. U Bosni su najlakše zaboravlјali sultana i poslušnost prema njemu. Bosnu su s tugom ostavlјali, i kad je sultan zapovedio premeštaj, i kad je došao zeman da se muhadžiri vrate natrag u onu Malu Aziju od koje ni carstvo nije umelo načiniti ni državu, ni otadžbinu, ni uspremlјenu lepotu koja bi privlačila svet. U Bosni su umirali Turci veličanstvenom i teškom smrću. Bosanci su gledali to rušenje sveta jednog, gledali kako nestaju fizionomije lјudi i fasade njihovih moći, a gledati jedno veliko umiranje, to je već postati i poet. Turci su, duhovno računajući, platili Bosni dug, ostavili joj poetskog iskustva i metafizike umiranja dosta za mnogo umetnika i pesnika, kakve Bosna i daje među pismenima i nepismenima.

Ostaviše Turci u Bosni mnogo od oblaka svojih! Kada čitamo bosansku priču iz turskih vremena, uscepti u nama duša od bola. Ljuti, obesni, ali i nesrećni Turci, kako Anadoliju svoju ne umedoše iznegovati, ne umedoše ni duše svoje za sebe i u sebi iznegovati. Upoznaše te duše, i uzeše iz njih ono što je najbolјe Bosanci, pesnici duhom, temperamentom, jezikom, smejom i plačem. Prerađuju još i danas sve “tursko” u slike, priče, pesme, i u jezik koji na one finim sluhom pobrane turcizme cveta vruć i crven, diše strašću i žeđu. U čemu je tajna i problem? Šta su stvarno našli Turci u Bosni za tela i duše svoje? U aziskoj postojbini svojoj oni su imali bogatstva raznolika i neizmerna: njive i rudnike; u Anadoliji šume i drvo; svakojako voće, naročito grožđe, smokvu i maslinu; zejtin, duvan, vino, kože, svilu, ćilime, mirise i osobite konje. Bogatstvo dakle sigurno nisu pronašli u sirotnoj, maglovito planinskoj Bosni, i u suvoj kamenitoj Hercegovini. Nisu našli ni bolјe društveno uređenje i ekonomske prilike: kao u velikoj carevini po ludosti i varvarstvu, u malim našim pokrajinama po božjoj volјi je vladao stalni deficit. A ono što ih je u Carigradu, jedinom svetskom gradu na Balkanu zapanjilo i očaralo, to se zaista nije produžilo u Bosni, i među čisto slavenskim živlјem…

(…) Na tu ponositost je Bosanac odgovarao ponositošću, ponajčešće isto tako hladnom i praznom. Podržavalo se time sa obe strane nešto što ne postoji, izradilo se jedno skoro umetničko donkihotstvo, utvrđene forme i postupci, neke discipline, neko polepšavanje tipova na obadve strane, neko odmereno i otmeno, ali teatralno i poetsko držanje i sretanje i razmimoilaženje, u kojima je bilo mnogo praznine, ali i mnogo draži. Iluzije u pravoj vlasti, i donkihotski lepe i varlјive zamene za to, dolazile su i otuda što su među samim Turcima hierarhiski odnosi bili labavi, neodređeni, slučajni, pustolovni. Turčin je dakle slobodu i gospodstvo svoje merio pre svega neodgovornošću; a za neodgovornost mu je trebala nezavisnost. Ali šta je mogla biti nezavisnost i visoko postavlјenog Turčina u Bosni? Ništa sređeno, pravima štićeno, zakonima čuvano, jer je sav Stambul bio neodređenost, nepravda i nezakonitost. U Bosni je Turčin pronašao jednu metafizičku nezavisnost: mogućnost udalјenosti od dodira, mogućnost usamlјenosti, skrivenosti, odmora od nesigurnosti i straha. U Bosni je bilo mogućno naći tišinu i prostor u kojima se ništa ne dešava sem ugodnog i obilnog telesnog života, što nisu branili ni sultan ni kajmakam. Bosanski Turci počinju da grade kuće daleko: i da ne bi silazili u prostor događanja, gradili su pored kuća i džamije. Pronašli su u Bosni, kao nigde u svojoj postojbini, bezbroj savršenih kombinacija od šume, vode, visoravni, lepog vazduha i hlada. U tim samoćama pronašli su postepeno i Bosanca kao čoveka i dušu. Upoznali su narod koji čudno i neumorno priča, koji ima prošlost punu sjaja i lepote, koji voli pesmu i svirku, koji zna napamet tajne šume i njenih lepota i strahota, rajskih tišina i divlјih sloboda, Bosanci dakle pomažu da se izgrade vilinska staništa turskih gospodara u Bosni. Ali oni ujedno upoznaju tajnu u daleki kut uvučenog slatkog života, i ako ga ne mogu živeti, mogu o njemu snevati, i u njega stavlјati i ono što ne sadrži. Bosanac dakle poetizira turski raskoš i smisao za lepotu stana i okoline; a i tursku nevolјu, strah i bežanje u samoću, sklanjanje da se ne bude na udaru silnicima koji svaki čas mogu naići iz Stambula. Turčin i Bosanac su dakle nekako zajedno naučili lepotu ćutanja, dokolice, mirnog posmatranja, one lenosti u kojoj ima i nerada, ali ima i vere u fatalnost, u besmisao velikih pokreta, u sudbinu, što je i tadašnjem Bosancu olakšavalo život. “Lijepa tišina”, kaže na jednom mestu g. Ivo Andrić, da je vrlo čest izraz u bosanskim dokumentima iz turskog vremena. A ta tišina znači ne samo ćutanje, nego i nedogađanje. Na turskoj strani je to značilo: da ne bude šikana iz Stambula; a na bosanskoj strani: da ne bude neke turske napasti po narodu i vilajetu…”

IZVOR: Kalendar SPKD Prosvjeta; januar 1940. godine    bosnae.info