“Ako ti umru oba roditelja, ocekuj iskušenja u životu!“Da li se mladic može oženiti djevojkom koju mnogo voli bez pristanka njenog staratelja? Da li je dopušteno da se ona ”ukrade”? Zašto? Zato što su ti tvoj otac i majka bili štit od belaja i iskušenja SVOJIM DOVAMA. Odnosno, tvoji roditelji sa svojim „oružjem“, bili su prepreka tvojim iskušenjima i nesrecama. Da li ima išta jace, bolje i ljepše od majcine ili oceve dove? Kad kreneš na put, da ti majka kaže: “Sine, neka ti je Allah na pomoci.“ Bilo kad i bilo gdje, dova roditelja je uz tebe, bilo javno ili tajno. Koliko su puta uputili za tebe dovu a da ti ne znaš? Mnogo, koliko mnogo, saznat ceš na Sudnjem danu.Ako je icija dova iskrena, onda je to majcina ili oceva dova za svoje dijete. Njena ili njihova dova je uvijek uz tebe. Oni dove za tvoje zdravlje, srecu, uspjeh, posao, nafaku, brak, porodicu, tvoju djecu, za sve što imaš i što te ceka u životu..(novihorizonti)

 

Cega se mama plaši? – Ostavi ukljuceno svjetlo – kaže mi dok se na prstima iskradam iz sobe. – Zašto, mila? – Zato. – Pa nije valjda da se tolika djevojka plaši mraka? – Molim te, ostavi upaljeno – ponavlja. – Ok, ali poješce te komarci, samo da znaš. – Neka ce. Mama? – Molim? – A je l’ se ti plašiš necega? Al’ onako baš baš? – Ko, ja?Mama se nicega ne plaši, dušo. Mama se nicega ne plaši. Osim da ceš mi porasti prije nego stignem da te dobro izgrlim i izljubim, i da ceš mi iskliznuti iz ruku dok trepnem okom. Plašim se da se neceš sjecati dana koje smo proveli zajedno, i da ce ove naše godinice izbledjeti kao stara hartija. Plašim se da ce te sutra neki strašni pubertet uzeti pod svoje i da ce te biti teško voljeti, da cu zagledati to lice, tražeci nekakav trag onog ždrebeta što je jurcalo kroz kucu, skakalo po krevetu, smijalo se, nekada davno.Plašim se da ceš mi prebaciti jednog dana sve one stvari koje kcerke inace prebacuju majkama, nezadovoljna svojim likom u ogledalu, nesrecna zbog svih onih nesreca koje, nekako, idu u paketu kad imaš petnaest, šesnaest godina. Da ceš mrziti svoj nos i kriviti mene zbog toga jer su tvoj nos i moj nos isto. Plašim se da ceš bježati od mene kao od kuge, da ceš me se stidjeti, da više necemo pricati ni grliti se kao sada, da neceš utrcati u kucu, baciti ranac na pod i sva zadihana mi reci – znaš šta se danas desilo u školi? Plašim se da ceš se kriti od mene, da ceš me lagati, zatvarati se u sebe, da više necu biti drag gost u tvome svijetu, u tvojoj sobi. Treskaceš vratima, govoriti jezikom koji ne razumijem, plakati za svaku sitnicu, tražiti svoja prava, odlaziti bez pozdrava, prkositi bez razloga. Strah me je da ceš se promijeniti, da ceš gurati svoje stvari pod krevet, moje srce pod tepih, ostavljati nered svud za sobom – prosute mrve, šolju s jogurtom, omote od žvaka. Da ceš se obilato koristiti mojom šminkom, oblaciti moje stvari bez pitanja, tjerati kontru, dokazivati da si valjda jaca. Plašim se da ceš se povuci u sebe i da više necu umjeti da te nadem. Da ceš prekidati vezu svaki put kad udem u sobu pod izgovorom da nešto tražim. Tražicu tebe, a ti ceš biti sve dalja. Onako kako sam ja svojoj majci bivala, a ona svojoj i tako redom. Strah me je da cu pricati, a da me neceš cuti. Da ceš, meni u inat, raditi protiv sebe. Da ce te na brzinu smotati neki pogrešan tip, mulac koji te ne zaslužuje, koji nece umjeti da voli svaku tvoju pegu na licu i da cu zalud govoriti “nije za tebe, mila, možeš i bolje”.Plašim se da ce te nešto boleti, a da neceš smjeti da mi kažeš. Plašim se da ceš jednog dana ležati sama, u nekom tudem mraku i da nece biti nikoga da upali svjetlo. Plašim se da cu, jedne sparne junske veceri u 22:02, zuriti u sat i pitati se što te još nema. Da ce mi glavom proci sve one strašne slutnje na koje smo, mi, majke, pred Bogom pretplacene. Plašim se da cu te pozvati, tek koliko da znam da si dobro i da ce mi uljudan ženski glas s druge strane reci da “birani korisnik trenutno nije dostupan”.Plašim se da necu biti uz tebe – kada ti bude najteže. Da me nece biti ni kada ti bude najljepše. Plašim se da cu ti, kako život bude odmicao, sve manje biti potrebna i da ceš me zguliti sa sebe kao staru, osušenu kožu. Bojim se da ce proci godine prije nego me ponovo pogledaš i u meni prepoznaš sebe. Pre nego što, listajuci albume, primjetiš kako, gle cuda, na isti nacin sklanjamo kosu s cela, na isti nacin se smijemo, podižemo obrve, solimo supu, mrštimo kad nam nešto nije potaman i da ce proci ledeno, kameno, bronzano doba prije nego što shvatiš da smo slicnije nego što možeš i želiš da vjeruješ. Plašim se da ceš liciti na mene. Da ceš nositi ovu istu tvrdoglavu crtu, kao biljeg na celu, da ce te po tome poznavati i govoriti ti kako si “ista majka”. Plašim se da ceš zbog toga neke škole skupo platiti, a lekcije uciti po više puta. Plašim se i da neceš liciti na mene. Da neceš umjeti da grliš onako kako ja grlim. Da se raduješ životu onako kako se ja radujem. Da ceš u želji da što dalje pobjegneš od mene, dosadne, naporne, posesivne majke – pobjeci i od sebe i da necu stici da ti kažem koliko te volim. Eto, toga se mama plaši. I to, onako – baš baš.Iznesite svoje mišljenje                    svjetlo-dunjaluka