Srpska javnost u Bosni i Hercegovini gotovo je jednoglasna u tome da je period osmanske vladavine ovim prostorima

 bio jedan od najkobnijih i najmračnijih historijskih perioda za Srbe i srpstvo. U javnim nastupima srpskih političara i članova srpske akademske zajednice, redovno se može čuti izjava ”Turci su počinili genocid nad Srbima”, što je, pravničkim žargonom kazano, teška kvalifikacija i optužba, za koju nikada niko iz srpske političke, akadmeske i stručne zajednice nije iznio konkretne historijske dokaze i činjenice. Sve se, uglavnom svodi, na ”rekla-kazala”. Nažalost, upravo zadojeni ovim ”rekla-kazala” argumentima, Srbi su devedestih godina prošlog vijeka krenuli na svoj krvavi pohod u Bosnu i Hercegovinu, da se, kako je izjavio tadašnji vrhovni zapovjednik VRS-a a današnji haški optuženik, Ratko Mladić ”posle bune protiv dahija, konačno osvete Turcima na ovom prostoru”. Aktuelni predsjednik manjeg BiH entiteta Milora Dodik je prije tačno dvije godine u izjavi za Srnu rekao: “Njihova stvarna želja (t. Turaka) je da ovdje grade neoosmanizam. Opet prodaju priče kako je ovdje 500 godina vladao mir, dok su oni uništavali naše nacionalno biće. Turska je u to vrijeme izvršila genocid nad Srbima, u pravom smislu te riječi. To treba otvoreno reći. I nikada za to nije odgovarala. Srbi se moraju ujediniti da se to razdoblje rasvijetli pred međunarodnom zajednicom.” Baš bi volio vidjeti Milorada Dodika kako pred jednim međunarodnim sudom pokreće tužbu protiv Turaka za sva ”zlodjela” koja su učinili Srbima za vrijeme Osmanske uprave Srbijom i Bosnom i Hercegovinom. A da se, ustvari, radi samo o jeftinoj srpskoj dnevno-političkoj propagandi, kojom se želi odvratiti pažnja javnosti sa stvarnih velikosrpskih namjera srpske politike u Bosni i Hercegovini i Srbiji, vidi se iz briljantnog pisma kojeg je ugledni srpski naučnik i akadmik Stevo Dedijer, prije nešto više od deset godina uputio premijeru Srbije Zoranu Đinđiću, a u povodu simpozija SANU-a o Velikoj Srbiji. U svom pismu akademik optužuje SANU-u da ”uprkos bezbroj dokumenata, počev od Garašaninovog Načertanija, preko pisanja Jovana Cvijića, ustava Crne ruke, ideologa Draže Mihajlovića S. Moljevića i vladavine svih velikosrpskih vlada od 1918. do 1941.” pokušava srpsku i svjetsku javnost ubijediti u netačnost tvrdnji o postojanju ideje Velike Srbije. Dedijer, također, imenuje SANU kao direktnog krivca za ”četiri rata, koja je najavio Milošević u svom govoru na Kosovu 28. juna 1989, protiv Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova”, a koje je Srbija izgubila, i na kraju zaključuje: ”Nema primera u istoriji da jedna država izgubi u pet godina četiri rata, što SANU negira.” (Pismo možete skinuti sa ovog linka: http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/2002/299/299_13.html)

Bio sam nemalo iznenađen kada sam prije neki dan, slučajno pretražujući internet, naišao na tekst koji govori o, našoj javnosti nepoznatim detaljima, ”tursko-srpskog prijateljstva”, koji uveliko podrijevaju tezu o Turskoj kao ”zakletom srpskom neprijatelju” i Turcima kao ”dželatima srpskog naroda”. Tekst potpisuje Društvo srpsko-turskog prijateljstva „Inat”.

U nastavku prenosimo najvažnije detalje teksta kojeg je objavio portal vesti.rs. (8. Septemabr, 2013.)

Ko je koga jahao

Jednom sam rekao jednom profesoru iz Ankare da je dovoljno što su nas jahali više od 400 godina, a on mi je odbrusio: „Pitanje je ko je koga tu jahao, vi Srbi ste imali izvršnu vlast kao veliki veziri, kakvi sultani!” Tako je samo u periodu od 1543. do 1612. Godine, Srbija doprinela vođenju carstva s 13 velikih vezira, sedam njihovih zamenika, 23 vezira, osam admirala (kapudin-paša), brojnim guvernerima provincija i s bezbroj velikih defterdara (šefova finansija) i najviših administrativnih službenika.

U Srbiji nikad ranije nije postajala ni naznaka da bi ovakvo Društvo prijateljstva bilo moguće. U Beogradu živi oko 1.000 Turaka, a pretpostavlja se da ih na Kosovu i Metohiji ima još oko 30.000, mada su mnogi od njih podelili sudbinu komšija Srba.

Turska je za srbe bila – Amerika

U 15. i 16. veku u Srbiji nije bila toliko razvijena svest o naciji. Srpski velikaš nikako nije musavog i dronjavog kmeta doživljavao kao brata po krvi! Vera se menjala kao što se danas menjaju političke stranke. U srednjem veku Turska je bila isto što i danas Amerika. Turska carevina je u svom sastavu imala 32 zemlje, nikad nije spaljivala veštice, a Jevreji su tu nalazili spas. Prva velika migracija Srba u Tursku odigrala se u vreme Berlinskog kongresa.

Šta radi Srpsko ministarstvo za dijasporu

U Ministarstvu dijaspore samo znaju gde ima dobre jagnjetine! Ovi naši ambasadori nisu nijednu vizitkartu doneli, a kamoli da su sklopili neki dobar posao. Hrvati su podigli svoju tekstilnu industriju zahvaljujući Turcima, a mi smo tu šansu propustili. I to zbog viza. Niko ne zna da Turčinu za dolazak u Srbiju treba garantno pismo i još da ga čeka prijatelj na aerodromu, inače će ga naši vratiti. Vize su uvedene devedesetih za vreme rata, a njihovo ukidanje vlada još nije stigla da stavi na dnevni red. Ma čak i Turčinu koji ima Šengen treba tranzitna viza kroz Srbiju. Zamislite koliko Srbija gubi, oko tri miliona Turaka radi u zapadnoj Evropi. Kad bi samo milion prošlo kroz Srbiju na putu za otadžbinu, zaradili bismo više nego da imamo naftovod. A da ne pričam da sporazum o slobodnoj trgovini s Turskom stoji na razmatranju već 10 godina.

Beograd u Istanbulu

Izgleda da je bivši ambasador Turske u Beogradu Hasan Oktem bio u pravu kad je, predajući akreditive tadašnjem premijeru Vojislavu Koštunici, u šali rekao da je inat najpoznatija turska reč u Srbiji. Dok Srbija ne haje za brojnu dijasporu u Turskoj, njeni potomci nisu zaboravili zavičaj, pa se kod Istanbula prostire Beogradska šuma na 6.000 hektara. Dok Beograd ima Stambol kapiju, u Istanbulu je podignuta Beogradska kapija!

Bosfor pre Čikaga

Mit o Čikagu kao najvećem „srpskom” gradu posle Beograda opstao je samo zahvaljujući činjenici da je decenijama bilo politički nekorektno reći da ta titula zapravo pripada Istanbulu. Jer, na obalama Bosfora živi čak tri miliona ljudi poreklom sa ovih prostora, koje smo vekovima pežorativno nazivali „poturicama”

Naravno, nije reč o klasičnoj emigraciji koju su decenije za nama poterale u pečalbu, već o iseljenicima koji su stotinama godina tamo, islamske vere i turskih imena, ali čvrsto vezani za šaku zemlje sa koje su im pradedovi otišli…

Veziri, ekonomska šansa

Korpusu potencijalnih lobista, jakih privrednika spremnih da ulažu, uopšte ljudi koji su više nego voljni da na svaki način pomognu državi u kojoj su im koreni. A, 95 odsto naših Istanbulaca su u najmanju ruku dobrostojeće zanatlije i uspešni privrednici, čija preduzeća zapošljavaju i po nekoliko stotina ljudi. Koliko su tamo cenjeni govori i podatak da se deo Istanbula, omiljeno izletište, zove „Beogradska šuma”. Jedna od svega četiri kapije na nekadašnjem bedemu oko grada nosi ime „Beogradska”, ali… A šta ćemo sa činjenicom da je čak 13 velikih vezira bilo sa naših prostora?!  saff.ba