Postojala su dva Avda Karabegovica, Obojica su rodeni u Modrici, u staroj i uglednoj begovskoj kuci, a ocevi su im bili rodena braca Hasan i Halid. Obojica su rodeni 1878. godine, obojica su bili pesnici i srpski rodoljubi, i obojica su mladi umrli od tuberkuloze. Ali šabacka ulica ime duguje samo jednom od njih: Halid-begovom Avdi.

Vojislav Šešelj nije više popularan kao krajem prošlog i pocetkom ovog veka, kada je žario i palio srpskom politickom scenom i imao veliki uticaj na naše javno mnenje, što se uostalom vidi i kroz podršku koju dobija na izborima i u anketama, ali daleko od toga da nije u stanju da zatrese javnost svojim stavovima. Pre par dana je to ucinio tvitom kojim je osudio peticiju da se šabacka Ulica Avde Karabegovica preimenuje u Šabana Šaulica, nazvavši potpisnike „budalama“, gospodina Karabegovica „junakom, mucenikom i vrsnim intelektualcem“, a gospodina Šaulica „vašarskim zabavljacem“ (kojem priznaje „glas slavuja“).

 

Sama inicijativa nije došla slucajno jer je upravo to ulica u kojoj je dugo živeo sam Šaulic, i koja se cak javlja na omotu njegove cetvrte po redu singl-ploce iz 1971. godine, za pesmu „Sada je svemu kraj“. Omot je, naime, bio dizajniran kao poštanska koverta, sa Šabanovom slikom kao markicom, i adresom u donjem levom uglu gde je pisalo: „Šaban Šaulic / 15 000 Šabac, Avde Karabegovica 46 / Sada je svemu kraj“.

Ali znamo svi vrlo dobro ko je Šaban Šaulic. Ko je, medutim, Avdo Karabegovic? Za pocetak, postoje dva Avda Karabegovica. Obojica su rodeni u Modrici i na svet došli 1878. godine, zbog cega se precesto mešaju, iako su dve razlicite osobe. Zapravo, Avdo i Avdo su sinovi dva rodena brata, Hasana i Halida, i izdanci stare osmanlijske begovske kuce koja se, nakon sloma turske vlasti u Madarskoj krajem sedamnaestog veka, iselila iz Budima u Bosnu; izgleda je porodicno predanje govorilo da vuku od Crnojevica.Tu se slicnosti izmedu Hasanovog i Halidovog sina ne završavaju: obojica su bili pesnici, obojici su roditelji rano preminuli dok su ovi još momkovali, i, za ovu pricu najrelevantnije, obojica su bili nosioci srpskog identiteta, odnosno, slobodno bi se moglo kazati — srpski rodoljubi. Recimo, Hasan-begov Avda u listu „Bosanska vila“, ciji je bio saradnik kao i njegov brat od strica, objavljuje pesmu „U oci Vidova 1898.“ koju potpisuje kao Avdo Karabegovic Hasanbegov i koja glasi ovako:

 

„I.

Što to tutnji sa dalekih strana?

Što se plava mrgode nebesa ...?

Je l to orkan burnog oceana

Il’ se vulkan gorostasni stresa?!

Cuje li se ono poklic bojni

Što potresa moje trošne grudi?

Zvece l’ maci? je l’ plac djeva gojni

U po noci što me iz sna budi!?

Što to suze oblakovi suri?

Place l’ nebo? il andeli placu?

Da l’ to prošlost na krilima juri

Skrivajuci vrh oštrome macu?

Klice l vila sa visokih gora?

Je l’ još sunce sjetno i krvavo?

Da l’ vjecitoj slavi svice zora

Vidov dane, tužna davor-slavo!?

 

II.

 

Ej, Kosovo tužno i žalosno!

Sklanjali se za visoke gore

Jarko sunce sjetno, neveselo,

Da ne gleda de se braca bore?

Da ne gleda maceve krvave

Ðe brat bratu kroz grudi probada,

Da ne gleda srca izdajnicka

Ðe paklena zloba, zavist vlada.

Da li cekaš aj, Kosovo tužno!

Nove bratske borbe i megdana?

Da li cekaš — ej sudbino kleta —

Sretnijega tude Vidov dana.

Ili cekaš da izgladi vrjeme

Crne bore sa tvojega cela,

Da na groblju praotaca svojih

Zagrle se braca prevesela.

Da li cekaš bratsko razbojište,

Opet bojna truba da zatrubi?

Ili cekaš — ah zlacani sanci —

Da se Prizren s Avalom poljubi?!“

 

Bio je darovit pesnik, Hasan-begov Avda, mladic u stalnom sukobu sa konzervativnom okolinom, verskim vodama muslimana i sopstvenom porodicom koja je htela da ga šalje u verske škole. Suprotno ocevom naumu, gradanski se obrazovao, i na preporuku svog uzora, hrvatskog pesnika Silvija Strahimira Kranjcevica, upisao Uciteljsku školu u Sarajevu.Nikada je nije završio: zbog tuberkuloze prekinuo je obrazovanje i ubrzo preminuo u 22. godini života, dve godine nakon objave gorenavedene pesme, jedne od brojnih koje je objavio za života. Medutim, prvu njegovu zbirku pesama posthumno je publikovao tek mostarski književnik Svetozar Corovic par godina docnije, dok ga je Slobodan Blagojevic uvrstio u antologiju „Novije pjesništvo Bosne i Hercegovine“; neki ga zovu i prvim modernim pesnikom medu bosansko-hercegovackim muslimanima.Ali to nije Avdo Karabegovic po kome „sporna“ šabacka ulica nosi ime — ona nosi ime po Halid-begovom sinu (majka Fatima bila je iz plemickog roda Mustajbegovica), koji je imao drugaciji životni put. Ovaj Avdo je nakon zabrane svojih pesama od strane austrougarskih okupacionih vlasti, stigao u Beograd 1897. godine da prisustvuje prenosu posmrtnih ostataka Vuka Karadžica iz Beca u Beograd, kao i sahrani, da bi potom kao pitomac srpske vlade (što je postao na predlog uglednih bosanskih Srba) produžio u Carigrad gde je upisan na carski vojni licej.

 

Školovanje u toj instituciji naglo je prekinuo leta naredne godine, i tražio prebacivanje u Uciteljsku školu u Aleksincu, uz sledece objašnjenje ministru spoljnih poslova: „Medu svima Srbima najviše su zaostali u prosveti Srbi muhamedanci. Želeci ma koliko doprineti prosvecivanju svoje brace, došao sam pre godinu dana u Srbiju, da se pomocu srpske države obrazujem. Moja želja bi ispunjena, jer me je srpska država poslala kao svog pitomca u Carigrad u školu. Probavivši prošlu godinu u toj školi došao sam do uverenja, da cu za srpstvo biti izgubljen ako i dalje tamo ostanem, a ja sam radi srpstva domovinu ostavio i u Srbiju došao. Ne razmišljajuci se dakle ni malo ja sam napustio recenu školu u Carigradu i vratio se u Beograd, u nameri da se spremim za ucitelja osnovne škole, jer spremni ucitelji mogu najviše doprineti, da se moja zapuštena braca muhamedanci osveste i prosvete“.Medutim, nije bio baš dobar dak u Aleksincu, ma koliko da se trudio i ma koliko da su mu zbog porekla „gledali kroz prste“, kako se kaže u jednom zvanicnom dopisu. Zato je tražio dozvolu da prede u pakracku uciteljsku školu, koja bi mu, ako je završi, omogucila da poducava muslimane u Bosni-Hercegovini i tamo širi srpstvo. Nakon „ferija“ u Beogradu, gde je boravio o trošku Acima Cumica, prešao je na teritoriju Austrougarske i odmah u Zemunu bio uhapšen: carske i kraljevske vlasti su ga po kazni, suprotno važecim propisima, poslale na trogodišnje odsluženje vojnog roka, i to u Peštu (skoro svi bh. obveznici su vojsku služili u samoj BiH), što je ukljucivalo i šestomesecni zatvor. Zapravo je to, ukratko receno, bila posledica njegovog odbijanja da se odrekne srpskog identiteta. Šta više, samo je na intervenciju srpskog ministarstva spoljnih poslova (Cumic je licno putovao u Peštu) kasnije spreceno da bude kažnjen dodatnom godinom vojskovanja.

 

Odmah potom otišao je u Pakrac, gde se zbližio sa Slavkom Kocicem, koji mu je postao najbolji prijatelj. Takode se i zaljubio u Emiru Išinger, pohrvacenu Jevrejku koja se cudila tome što on kao bosanski musliman tvrdi da je Srbin; „Zar vi ne znate da ste Hrvat?“ pitala ga je ona, na šta se Avdo nasmejao i odgovorio: „Šta vam je cudno, gospodice? Zar po vašem mišljenju Bosanci nisu Srbi i zar Hrvati i Srbi nisu jedan narod, koji dvema azbukama piše?“. Kasniji raskid je ovako objasnio prijatelju: „Ljubili smo se: ja Srbin vere Muhameda a ona Hrvatkinja vere Mojseja. Zar to nije igra slucaja! I moj je Muhamed sa njenim Mojsejem ucinio, te smo se mi sporeckali.“Naposletku je u Pakracu došao u sukob sa školskom upravom („Poricali su mi narodnost srpsku, oni koji su u svako doba bili u stanju da poljube prljavu cizmu kakvog madarskog bojtara“), vratio se u Beograd, i odlucio da definitivno ostane u Srbiju. Otišao je ponovo u Aleksinac, gde je upisao treci razred. Rodnu Modricu izgleda više nije video, jer mu niko blizak tamo nije ostao, buduci da je mladi brat od strica, Šacir, gimnaziju pohadao u Beogradu. Kasnije ce mu biti uostalom i zabranjeno da stupi na tle Dunavske monarhije.Pred kraj školovanja objavio je 1905. godine prvu samostalnu zbirku pesama u kojoj je bilo nekoliko ciklusa („Sa istocnog Parnasa“, „Emira“), i potom se zaposlio kao ucitelj u Malom Zvorniku. Zapravo je škola u tom mestu maltene otvorena samo zbog njega, buduci da je vecina stanovništva bila muslimanske vere (Mali Zvornik je bio enklava Bosanskog pašaluka na našoj obali Drine sve do Berlinskog kongresa tridesetak godina pre ovih dogadaja).

 

Tom prilikom je finansijski intervenisala sama država, iako je podizanje škola bilo u nadležnosti lokalnih samouprava. Šta više, država je morala i posle toga da interveniše, na zahteve Karabegovica, koji je muku mucio jer „malozvornicki turci“, izmanipulisani mesnim hodžom Mehmedom Išmirovicem, nisu hteli decu da daju u srpsku narodnu školu. Stvar se rešila delom kompromisom, a delom tako što su kraljevske vlasti lupile po džepu i roditelje i mesne srpske vlasti koje nisu radili svoj posao (predsednik suda Mihailo Vasic — koji je Karabegovica pitao: „Kad budemo svi pismeni, ko ce kopati?“ — zbog odbijanja da prizna nadležnost u celom problemu, ostao je posle inspekcije sreskog nacelnika bez petnaestodnevne plate).Avdo Halid-begov se u Srbiji bio cesto kretao u krugovima svojih zemljaka, drugih Srba muslimana, medu kojima je takode bilo i pesnika. Baš poput Osmana Ðikica i Omer-bega Sulejmanpašica (sa kojima je još 1900. godine izdao znamenitu zbirku pesama „Pobratimstvo“, koja je docekana nož u Sarajevu a ciju su publikaciju pomogli Kolarceva zadužbina i Društvo Svetog Save) — bio je omiljen medu uglednim srpskim kulturnim radnicima. Drugovao je sa Branislavom Nušicem, sa Jovanom Skerlicem, sa Stevanom Sremcem (koji je u štampi veliki znacaj davao Avdinoj školi u Malom Zvorniku), sa Radojem Domanovicem, i drugima.

 

Njegova pojava — bio je lep covek, „visoka uzrasta, u struku tanak i vitak kao bor“, covek koji se držao i nosio otmeno te „imao u sebi necega aristokratskog“, koji je plenio svojom uniformom carigradskog licejca sa visokim fesom na glavi — privlacila je veliku pažnju, posebno ženskog sveta; govorilo se da nema varošice u kojoj nije slomio srce nekoj devojci, dok je Stevan Sremac cak za Avdine ljubavne zgode napisao: „Nova varošica, nova devojcica“. Po svemu sudeci ima istine u tome da je bio bonvivan (fran. bon vivant; onaj koji lepo živi, koji uživa u životu), da je voleo popije i da se proveseli (interesantno bi bilo zbog toga cuti njegovo mišljenje o ovoj inicijativi).godine umalo se nije oženio jednom srpskom uciteljicom iz Bosne. Izdejstvovao je njeno prebacivanje i zaposlenje u Srbiji, ali je to izazvalo buru negodovanja u javnosti. Obicaju trpanja nosa u tude stvari, tako cestom kod nas, nisu izgleda mogli odoleti cak ni naši velikani poput Sremca i Nušica; svi su, naime, smatrali da on kao musliman mora uzeti za suprugu devojku iz kakve ugledne begovske kuce, a sve zarad srpstva, da se „Srbi muhamedanci“ ne bi odbili od srpske ideje (Osman Ðikic se prethodne godine oženio sarajevskom glumicom Zorom Milojkovic, što je bilo dovelo do strašne reakcije bh. muslimana). Naposletku je sve propalo zato, što se po svemu sudeci devojka zaljubila u nekog beznacajnog policijskog pisara.Naredne godine podneo je zahtev za dobijanje srpskog državljanstva, koje mu je Državni savet Kraljevine Srbije odobrio 16. marta 1907. godine. Tom prilikom je rešeno da se Avdo Karabegovic, „ucitelj u Malom Zvorniku, rodom iz Modrica u Bosni i podanik turski, primi u srpsko podanstvo izuzetno od cl. 44 Gradanskog zakona“. Kralj Petar je 24. marta potpisao odobrenje, a austrougarske vlasti su mu odmah zabranile prelazak granice; bila je to samo kulminacija, kap koja je prelila cašu što se njih tice, pošto je godinu dana pre toga bio potpisnik i apela „Za slobodu štampe“ koji je objavljen u sarajevskom „Danu“ (medu ostalim potpisnicima tu su bili i pomenuti Osman Ðikic, Omer-beg Sulejmanpašic, Aleksa Šantic, Smail-aga Cemalovic, Nikola Kašikovic, Svetozar Corovic i drugi).

 

Avdo Karabegovic kao da je svoju gorku sudbinu najavio 13. avgusta 1906. godine, kada je slaveci svoj 28. rodendan, u stanu jednog prijatelja u beogradskoj Ulici Strahinjica Bana, malo podnapit, rekao: „Niko u mojoj porodici nije doživeo dvadeset osam godina, a ja sam ih eto doživeo [...] Vjeruj mi, tako je! Sve je u mene pomrlo mlado, ispod dvadeset osam godina. Pomrlo je od sušice. Toga sam se bojao kao davo krsta. Cim se zakašljem, ja lijepo pretrnem i pomislim: Eto je, nalecela... Sad se ne bojim više, vec sam omatorio za sušicu.“Ali nije bio, nažalost, mator za sušicu, odnosno tuberkulozu, jer se upravo od nje razboleo svega nekoliko meseci kasnije. Naše kraljevstvo, o cijem se trošku školovao i dugi niz godina živeo, nije ni tada ostalo nemo pred njegovim rodoljubljem, pa ga je poslalo na lecenje u Italiju i Crnu Goru, tacnije u Ulcinj, Palermo i Napulj, u kojem je nešto ranije umrla ona njegova Emira.Pominjali smo slicnosti izmedu Avde i Avde koje prevazilaze puko ime. Nažalost, postoji i ta konacna slicnost, zbog cega njihovo ime, godina i mesto rodenja, rodbinska veza, srpsko rodoljublje, ljubav prema pesništvu, i sve ostalo, sugerišu postojanje nekakvog fatuma. Jer, i Halid-begov Avdo je mlad preminuo od tuberkuloze 5. decembra 1908. godine, u svojoj tridesetoj prvoj godini života, tacno dva meseca nakon austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine.Poslednje stihove je napisao u beogradskom hotelu „Nacional“, 18. septembra, u prisustvu prijatelja Dušana Šijackog kojem je predao notes sa njima. Stihovi glase:

 

„Parce po parce od srca se kida,

U crnoj krvi pred noge mi pada,

Ja gledam sliku svog bednog života

I tratim dane bez vere i nada.

Krvca se ledi, a srce se koci,

Ni misli više pribrati ne mogu,

Svecanim mirom sklapaju se oci,

Glas tajni šapce: Kreci se svom grobu.“

 

Telo mu je iz Loznice kolima preneto u Šabac, a odatle u Beograd, gde je o državnom trošku i po islamskom obicaju sahranjen na Novom groblju. Dženaza mu je klanjana u Bajrakli-džamiji, odakle je povorka krenula dalje, uz prisustvo „pola Beograda“. Šabacki hodža Mehmed Hašimic rekao je tom prilikom:„Srce mi place! Nije lako Avdu ni ožaliti a kamoli prežaliti, jer ga izgubismo u trenucima, kada je svom rodu najviše trebao... Znamo da se uzvišeni duh tvoj vinuo nebesima zato, da tamo Proroku Muhamedu i Svetom Savi kaže, da je u nas svaki brat mio, ma koje vjere bio i da kosovskim junacima Lazaru i Muratu kaže, kakva sloga u njihovih potomaka vlada i da su svi kao jedan gotovi da zajednicki brane svoja prava.Avdo, zemljace! Na ovoj grudvi slobodne zemlje Srbinove našli smo utocište i ti i ja. Ne žali, Avdo, što ce te ona pokrivati, jer te je volila i smatrala kao sina svoga rodenoga. Eto, voli te i sada i volece te i dovjeka i u zagrobnom životu tvome...“Na sahrani je govor držao i Branislav Nušic, koji je, prebacivši se na ijekavicu, izmedu ostalog kazao:„Podi mirno pred Alahov prijesto, moj slatki Avdo! Dok si zadnjijem pogledom svojim sagledao zlu sudbu tvoje otadžbine; dotle si smrcu tvojom proglasio praznik svetoga bratstva Srba pravoslavnih i muslimana, koje je negda vjera dijelila, ali koje je krv sad zbližila, svezala i pod zajednicki barjak sabrala...

 

Podi zadovoljno, Avdo, u rahmet; Tvoja pjesma uskoro ce se zapjevati u tvojoj lijepoj Otadžbini a tvoji snovi uskoro ce postati java, u slobodnoj Otadžbini tvojoj. Kad budemo zagazili Drinu, evo ti besa, Avdo, prvi plotun namijenicemo tebi, to ce biti tvoj parastos, kojim cemo ti uciniti pomen na prvoj stopi bosanskog zemljišta. Vjeruj u to, Avdo, i sa tom vjerom podi spokojno na oni svijet gde ti želim slatki i mirni pokoj. Alah rahmet ejle'n, Avdo!“Narednih godina cak su i pesme pisane o Avdi, a ulicu u Šapcu je dobio ili neposredno pred pocetak Velikog rata ili nedugo nakon, dakle ili u Kraljevini Srbiji ili u Kraljevini SHS. Nije na nama da iznosimo stav o ovome, jer to mora biti odluka samih gradana Šapca (iako moramo reci da bi, sve uzevši u obzir, izmena bila grehota), ali pretpostavljamo da su poštovanje istorije i istorijskih licnosti, kao i dugovecnost naziva ove ulice, cinjenica da je preživela toliko razlicitih režima, glavni argument protiv promene. A na Šapcanima je da odluce.Izvor: Telegraf