Politički analitičar iz Beograda Dušan Janjić govorio je za “Slobodnu Bosnu” o pozadinama “non-papera” koji su nedavno procurili u javnost, 

ambicijama Rusije u Bosni i Hercegovini i na Balkanu, razlozima koalicije Milorada Dodika i Dragana Čovića te stalnim nasrtajima na BiH od istočnih i zapadnih susjeda. Imali smo priliku u kratkom vremenskom periodu pročitati sadržaje dva “non-papera”, šta mislite da se krije iza tih neformalnih dokumenata, tko bi, na koncu, iz svega mogao izvući najveću korist?

– Generalno je bilo mnogo više “non-papera”, ali su bila dva gde je očigledno napravljen medijski spektakl, ali i pojačan diplomatski i politički interes.

Ako uzmemo takozvani Janšin “non-paper”, s kojim se bavila i vanredna sednica Saveta za nacionalnu bezbednost Savezne Republike Slovenije, a to znači da na indirektan način imamo potvrdu da je tekst preobličen u Sloveniji, nastao u Janšinom kabinetu ili ne, Slovenija se zadovoljila time da utvrdi kako je on procureo, verovatno je to bilo važno za njihove unutrašnje političke borbe i izbore.

A ako uzmemo onaj drugi deo interesa, pa na kraju se opet radi o istoj grupi ljudi, bez obzira što ta dva “non-papera” zagovaraju različite pristupe, reč je o grupi ljudi koji su od 2015. ili 2016. pa do pre godinu dana zagovarali razgraničenja.

Korist od svega imaju i lokalni lideri Aleksandar Vučić, Dragan Čović, Milorad Dodik.

Što se tiče drugog papira, tema nisu interesi ni Srbije ni Kosova nego kako da se progura jedan koncept iza kojeg stoji briselska birokratija i diplomatija. Znači, prvi profiteri i interesenti iz ovog jesu Lajčak i Mogherini. Na ovaj način se njen mandat racionalizuje. On je bio potpuno bezuspešan, cela ta ekipa ljudi, to su stotine ljudi koje radi pri tom telu, da kažem vojničke komisije, koliko na samom terenu, toliko i u Briselu, naravno tu su i lokalne vođe, svi oni simuliraju da postoji neka dinamika, pregovori i o tome govore “non-paperi”, da su, eto, jako blizu nekom rešenju, ali da samo ne postoji politička volja. Dakle, svi oni koji iz pravljenja privida promena reformi izbegavaju da se zaista promeni stanje i njihove vrste politika, imaju direktan interes od ovih “non-papera”.

Kad smo kod Milorada Dodika, on je ponovno otvoreno najavio otcjepljenje, mislite li da najnovijim akcijama ipak riskira sankcije?

– Kada se Dodik penjao ponovo na vlast, više se ne mogu setiti koja je to godina bila, ali sećam se da je bio to forum ekonomista u Sarajevu. On je tada predstavljao svoj model odvajanja od BiH po modelu Crne Gore, što znači, prvo pokušaj da se sa Sarajevom nađu rešenja, potom da uz neko učešće i nadzor EU se dogovore kriteriji referenduma i na kraju mirni referendum, po uslovima da se svi slože i na kraju odvajanje. Znači, to je bilo ono što je na tom skupu Dodik zagovarao, pokazivajući na zgradu UNIS-a u Sarajevu, gdje je hteo da smesti Predsedništvo Republike Srpske, da bi pokazao želju da sarađuje sa Sarajevom u mehanizmu odvajanja.

Posle je on to, posle Vučićeve posete Srebrenici, počeo da preformuliše kao na vezu s Kosovom. Dakle, ako može Kosovo, može Republika Srpska. Nikad on nije objasnio kako to odjedanput Republika Srpska, koja je međunarodno priznati entitet nastao iz mirovne konferencije s garantovanim statusom u istom položaju s Kosovom, koje se još uvek bori za svoj status. Drugo, ne može uopšte da objasni kako to sad mirovna konferencija ne važi, a važi, naprimer, za Kosovo, neka rezolucija koja ne postoji, jer u tom momentu nemamo nikoga da to javno zagovara, tek su se kasnije počeli javljati plaćeni lobisti. Dodik je tom pričom polako ulazio pod suknju Beograda, odnosno vlasti u Beogradu, pa i Vučića, te je s tom podrškom itekako manipulisao jačajući veze, pogotovo u Moskvi, istovremeno sve više je zaoštravao svoju antizapadnu, anti-NATO i antiameričku retoriku.

NATO STIŽE, MIRIŠU AVLIJE
Ono što je meni bilo jasno prije dve-tri godine je da je Dodik završio svoju karijeru kad je napravio kompromis o budućoj saradnji s NATO savezom i de facto omogućio nastavak saradnje i ulazak BiH u NATO. Dakle, Dodika treba meriti po tom suštinskom pitanju, odnosom prema NATO savezu, kao što možete meriti i Vučića. Kratko rečeno, mislim da je problem Dodika samo delimično problem strategije, da je više način vladanja koji je autoritaran, da je to više nesposobnost vođenja neke ekonomske i razvojne politike i, treće, da je to problem korupcije i učešća u širim međunarodnim kanalima, pranja novca i korupcije, to je pravi problem Milorada Dodika, a onda još veći problem Republike Srpske, što je za pokriće mnogih javnih dugova koji su prebačeni na Republiku Srpsku, počeo sastavljajući hipteke na sve živo.

Po meni je Dodik jedan čovek koji je u separatizmu, recesijama, u početku po evropskom modelu, kasnije po modelu Srpska za Kosovo, pokušao da spasi vlast. Ne vidim ja njega kao promotora neke politike secesije. On je majstor statusa quo i zamrznutog konflikta.

Kako ocjenjujete koaliciju Milorada Dodika s Draganom Čovićem s obzirom na to da su njih dvojica napravila dosta”dobar posao” u Federaciji BiH, a isto tako se i Dodik uključio u Čovićevu kampanju oko Izbornog zakona?

– To je ona politika dvojice protiv trećeg, tako je počelo, sukobi u BiH, onda su bili Bošnjaci s Beogradom, SDA pod Zulfikarpašićem i Alija Izetbegović, oni su koketirali s Beogradom, onda su promenili stranu, napravili koaliciju s Hrvatskom, Tuđmanom i upali su u taj ratni sukob s Beogradom. Dakle, uvek je to bilo, politika dvojice protiv trećega, pitanje je samo cene koju će platiti, za ovo će cenu platiti kao i prošli put Hrvati. Više sada nego prošli put i mislim da je ta cena već sad jasna, to će biti sve masovnije iseljavanje Hrvata iz BiH, a za to će se, onda, verovatno optuživati tzv. muslimanski radikalizam ili „veliko rađanje“ Bošnjaka, što su već i počeli. Neko je u svojim glavama utvrdio da postoji magična granica koja se, doduše, negde spominje u Islamskoj deklaraciji, ali ne tačno 51 posto i da je to to.

SLOBO, FRANJO, ANDREJ, ACA…
A sad kad se vratimo na ovu priču, da li zaista verujete da je bilo “Bljeska” i “Oluje” bez saradnje Tuđmana i Miloševića? Mislim, ljudi, Drvar, Petrovac, očišćeni od strane hrvatskih jedinica, za razliku od Kninske krajine, nisu bili obavešteni. A znate zašto? U jednom momentu su vlasti Republike Srpske, Karadžić i njegovi, mimo dogovora Tuđmana i Miloševića odlučili da naprave čak i Ustav i ugovor o saradnji Republike Srpske Krajine i Republike Srpske. Znači, podela Bosne je zajednička politika dva etnonacionalizma, Miloševićevog i Tuđmanovog, a onda je logično da, kad pređeš na politiku etnonacionalizma, da će ti prvi saradnik za Bosnu biti HDZ, ne SDP ili nova levica iz Hrvatske, a današnji HDZ živi od ostataka sećanja na Franju Tuđmana.

Ta dva nacionalizma se još snažno podržavaju. Evo, vi ste imali pre nekoliko dana ministra spoljnih poslova Hrvatske, koji je, verovatno zbog izbornih potreba u Hrvatskoj, pristao da dođe u posetu hrvatskoj manjini u Subotici, znajući da ga neće dočekati ni ministar spoljnih poslova Selaković ni da će biti u medijima. To se radi samo kad ste u velikoj saradnji. Ili uzmite drugi primer, ako hrvatska manjina predlaže da je prirodni mehanizam manjina iz Srbije, da se raskine sporazum koji je potpisan sa Srbijom u doba Tadića, koji garantuje jednog predstavnika Hrvatske u Skupštini Srbije, a vi to ne radite, šta je to? Itekakva koordinacija politike Plenkovića i Vučića, malo preko odbora evropskih narodnih partija, a malo preko BiH. Jer, u suštini, kako se sprečavaju ustavne promene BiH? Naprimer, kažete treba da se garantuje izborno pravo svih građana, pa i onih ostalih, a oni vama kažu dajte nam hrvatski entitet i tako se sve blokira. To je već jedan uhodan mehanizam, zajednički interesi SNSD-a i jednog slabog HDZ-a da se drže tenzije oko Bosne i pokazivanju kako će, navodno, oni nešto da reše.

U tom kontekstu, od dolaska Željka Komšića na mjesto člana Predsjedništva BiH do danas, niti jedan visoki hrvatski dužnosnik nije došao u Sarajevu i razgovarao s Komšićem. Je li to negiranje izborne volje građana!?

– Ima ona izreka, kaže: “Uvek ima onaj treći”, onaj mali koji sreću kvari, e Komšić je taj treći, on se ne uklapa u model ovih politika. Drugo, svi etnonacionalizmi svjesno idu na tzv. poništavanje loših Srba, Hrvata i Bošnjaka. Ovaj je „loš“, ovaj nije veliki Hrvat, ovaj ne zagovara rat, ovaj ne ide u odvajanje svoje zajednice od drugih. Ovaj „mali“ Komšić razume gde živi, a onda i njega neki drugi ljudi razumeju. Drugo, osporavanje hrvatstva Komšićevog je čisto ideološko, nema tu ničeg etničkog ili kulturološkog. Ne govori hrvatski, koji je to argument? Ali je ideološki i kalkulantski, jer ako ste rekli da vlast pripada konstitutivnim narodima, e onda ste morali imati hrabrosti i da tačno predvidite gde je to, gde ljudi glasaju, kao Srbi, Hrvati, Bošnjaci, Jevreji, a gde kao građani. Opet smo došli da treba napraviti ustavne promene, da treba uvesti Veće građana, a da se nacionalna i etnička prava mogu štititi u Gornjem domu, znači stigli smo do dvodomne skupštine, nije puno drugih mehanizama. Dakle, to je ta nedorađenost Daytona, koji je pravljen da se zaustavi rat, a ne da se zaustavi institucija za sva vremena, to se sada zloupotrebljava kao alibi za vlast onih koji ne znaju drugačije nego ko što su radili devedesetih, a to jesu HDZ, SNSD, SDA, a to nije Komšić. On i dalje radi kao devedesetih, misli da građani mogu da imaju svoj nacionalni i širi društveni identitet.

RUSKI RULET
Vidjeli ste da postoje tenzije između Ambasade Rusije u BiH i članova Predsjedništva BiH, čak i nedavna izjava visokih američkih dužnosnika kako su oni za “veliku BiH” nije baš najbolje sjela predstavnicima službene ruske politike u BiH. Šta Rusi, zapravo, očekuju na kraju?

– Mehanizam uspostavljen Daytonom odgovara Rusiji. Naprimer, Veće za implementaciju mira, u kome je i Rusija, u suštini nije garant sporazuma. Garanti sporazuma su Amerika, Rusija i Evropska unija, oni su garanti sporazuma iz Daytona. Dakle, to je jedna od retkih tačaka u međunarodnoj politici za koju Rusija može da se uhvati i da bude, zavisno od krize, lokalni ili regionalni igrač. Drugo, nema lošeg rešenja za Rusiju, ali najidealnije je ovako nerešeno stanje, status quo. Zato su oni jedno vreme cenili ulogu Dodika, jer je on igrao status quo, ali on sad ugrožava status quo. Dodik je faktički stavio potpis na približavanje NATO-u, to je ta bolna tačka, sve vreme je bolna tačka približavanje NATO-u.

Uključenje celog Balkana u NATO znači homogenizaciju NATO-a i potiskivanje ruskog uticaja. Ruski interes je da se zaustavi širenje NATO-a, jer se oni moći NATO-a s pravom boje i pokušavaju da igraju snagom energetike i ovisnosti nekih zapadnih NATO država i cele EU o njihovom gasu, istovremeno dobro znaju da oni ne mogu da završe Sibir i Aljasku ako se udruže NATO i Kina. Dakle, jedna vrlo delikatna situacija u kojoj Rusija igra realnu, pragmatičnu, multivektorsku politiku, vrlo fleksibilnu. Daću konkretan primer, kad se pojavio taj „non-paper“, Janša, Rusija i Lavrov su rekli da su oni protiv crtanja mape, da su za mirno rešenje svakog problema, u ovom momentu, kad se pregovaraju opcije za Ukrajinu, Dombas, Rusiji itekako odgovara da se pozove na primer Daytona, na postojanje jedne države sastavljene od nekoliko entiteta i naroda. Oni ne mogu više da traže od Republike Istočne Ukrajine ili entiteta Dombas i oni to dobro znaju. Dakle, Rusija je jedna moćna regionalna sila, u energetici čak i svetska sila, ona pokušava da u suštini održava mnogo kriza, jer to drugi plaćaju, ne plaća Rusija, ona plati ambasadora, obaveštajne službe rade svoj posao i koriste svoje saradnike na terenu, ali oni nemaju neku posebnu investiciju u Bosni, Srbiji, Crnoj Gori, za održavanje nestabilnih situacija.

Rusija vrlo jasno nudi do znanja jednu opciju, to je stvar najnovije ruske reakcije na tok pregovora Biden – Putin, očigledno nisu zadovoljni još, barataju javnosti s pričom kako je Bidenu cilj da napravi antirusku koaliciju, širom sveta, da zaokruži Rusiju, ali očigledno je da je igra oko Ukrajine dovedena dotle da se sad čeka da se Evropa i Amerika izjasne oko njihove podrške BiH i od toga, naravno, zavisi hoće li oni podržati Veće za implementaciju mira. Jedna stvar je jasna, Rusija nikad neće oboriti to Veće, Dodik nikad neće opozvati instituciju visokog predstavnika, jer onda Rusija ne bi imala preko čega da deluje.

Pratite događanja u Crnoj Gori, vidjeli ste da je ministar Leposavić negirao genocid, Očekuje se da nova Vlada obznani ugovor sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Kakav bi rasplet situacije mogao biti?

– Ja tu vidim dve različite politike. Otkad je došao novi patrijarh, Srpska pravoslavna crkva traži da se priprema i potpiše ono što je već potpisano s Katoličkom crkvom i sa Islamskom zajednicom. Faktički prihvata da se produži važenje zakona protiv koga je i ona bila i protiv koga se mobilizacijom došlo do nove Vlade, shvatajući da zakon nije tako loš. Negiranje ratnog zločina, genocida u Srebrenici je ista priča širom sveta. Onaj ko je počinio zločin, on gleda da se umanje žrtve drugoga, ali će zato uvećavati žrtve koje su nad njegovima, ako oni uopšte imaju svoje i njihove napravljene. Dalje, oko Srebrenice, osporavanjem brojki ne može se osporavati činjenica, ali osporavanjem brojki žrtava osporava se i da je to organizovano i urađeno u ime jednog naroda. Oni se uvek pozivaju na mišljenje Međunarodnog suda u tužbi BiH protiv Srbije. Da, prva dva dana događanja u Srebrenica nije napravljen zločin, to je ono dok je bilo javno prisustvo holandske jedinice, ali trećeg dana, molim vas…

Valjda su prva dva dana ljudi koncentrisani u logorima, šta su čekali? Bombone, čokolade koje je delio Mladić? Ili su čekali možda razmenu koja se nije dogodila. Dakle, po meni, osporavanje Srebrenice je, zapravo, pokušaj da se već sada napiše nova istorija devedesetih, da se potpuno amnestira ona politika koja je dovela do Srebrenice i da se možda ponovo krene tim putem. Nije čudo što je odgovor Demokratskog fronta i još nekih stranaka u koaliciji u Crnoj Gori, da tako misli većina naroda. Dakle, to je po meni jedna duboka trauma nacionalizama i na jedan pervertirani način iskazana, u nesposobnosti da se prizna realnost i pokušaj da se ona potpuno falsifikuje.   (Razgovarao: M. ILIČIĆ)  (SB)