Zvaničnoj Srbiji je pošlo za rukom da se i u vremenima apokaliptične pandemije zarazne bolesti
Covid-19 “nametne“ kao dobrovoljni faktor nestabilnosti u regionu, promovišući sebe kao glavnog – malo kineskog a malo ruskog – igrača na Zapadnom Balkanu, usred Evrope. Naime, već na početku krize, kada je koronavirus počeo da se širi i Srbijom, predsednik Aleksandar Vučić je poručio da je kineski predsednik Si Đinping njegov “brat i prijatelj“, te da veruje u pomoć Kine u borbi protiv epidemije. Potom se na sva propagandna zvona udarala svaka moguća i nemoguća priča o pomoći koju je Kina pružila Srbiji, a posete kineskih lekara su u režimskim medijima i kroz “botove“ na društvenim mrežama slavljene do mere da je reč o čarobnjacima koji samo što nisu rešili problem sa virusom. Veličanje Kine nastavilo se manje-više nesmanjenom žestinom tokom dosadašnjeg trajanja pandemije, do te mere da su na bilbordima širom Srbije prikazane kineske i srpske zastave. Navodno, bilborde je naručio tabloid Informer, koji je jedno od Vučićevih ličnih propagandnih glasila.
Kineska komunistička propaganda: U govoru u kojem je 15. marta proglasio vanredno stanje u Srbiji, a koje je – usput budi rečeno – među 30 najrigoroznijih i najrepresivnijih na svetu, Vučić je najavio da će se za pomoć obratiti Kini a ne Evropskoj uniji, kojoj Srbija zvanično teži. Taj govor je jedva dočekala kineska komunistička propaganda, koja ga je emitovala preko svojih medija, pa se procenjuje da ga je videlo blizu 400 miliona ljudi. U vreme kada se na Zapadu Kina opravdano proziva zbog svoje uloge u širenju pandemije zataškavanjem ključnih informacija, režimskoj kineskoj propagandi je svaka pohvala više nego dobrodošla, a pogotovo kada dolazi iz jedne nominalno evropske zemlje, kao što je Srbija. Ne postoji niti jedna zemlja na Starom kontinentu koja je sa najvišeg nivoa vlasti izrekla toliko pohvala Kini u vreme pandemije, sem Vučićeve Srbije.
Digitalni forenzički centar (DFC) iz Crne Gore objavio je nedavno da su analizom na Tviteru od 9. marta do 9. aprila pronašli 30.000 tvitova sa naloga u Srbiji koji u sadržaju imaju ključne reči Kina i Srbija, kao i da je 71,9 odsto tog sadržaja poteklo sa takozvanih “botovskih“ naloga. Mreža takvih naloga veličala je kinesku pomoć, ali i prijateljstvo između dve zemlje. Paralelno s tim, režim u Srbiji slavio je i pomoć koja je stizala od “glavne bratske zemlje“ – Rusije. Da li je u pitanju humanitarna ili neka “druga“ vrsta pomoći, nije poznato. Kao što nije poznato ni čime se bavi Srpsko-ruski humanitarni centar kod Niša. Odnosno, niko nije zasad video da se taj centar bavi bilo kakvim humanitarnim radom u epidemijom pogođenoj Srbiji. Ili je u pitanju prikrivena vojna baza. Zvanični Beograd je svojim uvozom ruskog oružja u mesecima pre pandemije doveo sebe na ivicu od uvođenja američkih sankcija, po Zakonu o suprotstavljanju američkim neprijateljima kroz sankcije (CAATSA), koji je Kongres usvojio posle ruskog mešanja u američke predsedničke izbore 2016. godine.
Činjenice govore: Vučić je, s druge strane, oštro napao EU i rekao da “evropska solidarnost ne postoji“, da je to bila “bajka na papiru“. Sličnog stava bio je i ministar inostranih poslova Srbije, nekadašnji portparol Slobodana Miloševića, Ivica Dačić, koji je rekao da se donacija Evropske unije ogleda samo u avionskom letu prilikom transporta pomoći iz Indije. Istine radi, to je koštalo sedam miliona evra, a kada su avioni sa kineskom opremom u pitanju, njih organizuje Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), a plaća EU. Činjenice dalje govore da je Evropska komisija nepotrošeni novac od pretpristupnih fondova IPA 2 preusmerila tako da ga zemlje Zapadnog Balkana iskoriste za suzbijanje pandemije. Reč je o 340 miliona evra, a Srbija će, kao najveći primalac IPA fondova u jugoistočnoj Evropi od toga imati najviše koristi: 15 miliona hitne pomoći za zdravstveni sektor i 78,4 miliona evra za prevazilaženje posledica epidemije. Osim ove pomoći, EU konstatno pomaže zdravstveni sektor Srbije.
Unija je od 2000. godine Srbiji obezbedila 450 miliona evra u donacijama i kreditima Evropske investicione banke za bolnice širom Srbije, Institut Torlak, vozila hitne pomoći sa respiratorima, kao i opremu za testiranje na viruse. Nema sumnje da je Vučić u vreme pandemije dodatno natopio javno mnjenje antizapadnom retorikom i stavovima, u čemu mu, svojim ćutanjem u spoljnoolitičkom domenu a neretko i pravim terciranjem, podršku pruža i nacionalistička opozicija okupljena oko Saveza za (veliku) Srbiju. Utisak je, dakle, da je u Srbiji izbor glasača sužen na
prorusku/prokinesku vlast i istu takvu opoziciju, dok su glasovi onih koji se otvoreno zalažu za pristupanje Evropskoj uniji i NATO-u potpuno na marginama društva.
Unutrašnja kontaminacija: Umesto oštrih kritika na gomilu propagandnih laži koje je Vučić sa saradnicima izrekao na njen račun, Evropska unija se u prvi mah ponašala uobičajeno servilno prema srbijanskom lideru, gotovo se izvinjavajući zato što je ubedljivo najveći donator Srbije, i u mirnodopsko i u pandemijsko vreme. Takav pristup EU po javno mnjenje u Srbiji imao je efekat ravan nuli, pa je još jednom pobedila “unutrašnja kontaminacija“ građana Srbije od strane nacionalista koji se na taj način ulaguju svom – zbog iseljavanja obrazovanog stanovništva – sve primitivnijem biračkom telu. Iako za sada ne postoji relevantno istraživanje javnog mnjenja na tu temu, izvesno je da će podrška pridruživanju Srbije Evropskoj uniji dodatno opasti nakon što se izađe iz vanrednog stanja. Potpuno iracionalno, zvanična Srbija, iako makar geografski evropska država, spoljnopolitičku podršku tražiće u hiljadama kilometara dalekim autoritarnim i polufeudalnim režimima u Pekingu i Moskvi.
Takav pristup bi mogao veoma skupo da košta Srbiju, ali to će zavisiti pre svega od toga kako će svet izgledati nakon izlaska iz karantina. Bes Zapada prema Kini raste, a mediji u tim državama ne prezaju da pandemiju nazovu “kineski Černobilj“, otvoreno aludirajući na činjenicu da je zvanični Peking, zarad sopstvenih diktatorskih interesa, sakrivao od sveta koliko je opasna zarazna bolest kovid-19 i na taj način, izvan svake razumne sumnje, raspalio pandemijski požar. Koliku će cenu Kina platiti zbog toga, da li će se velike sile ipak nekako uspeti dogovoriti i prevazići krizu, da li će svet ostati globalan, kako će proći američki predsednički izbori, kako će se EU izboriti sa sopstvenom neefikasnošću koja je u vreme pandemije potpuno razgolićena – pitanja su na koja je još uvek rano odgovarati. Ali, što se Srbije tiče, svrstavati se na stranu Kine a biti u srcu Evrope – nimalo nije ni mudro ni pametno. Jednako kao što nije ni mudro ni pametno biti okružen zemljama koje su manje-više odreda članice NATO-a, a uvoziti rusko oružje. Rusija je daleko, Kina još dalje, a jugoslovenski prostor je politički i ekonomski integrisan u EU, bez obzira na članstvo pojedine zemlje u Uniji. Uz to, najmanje četvrtina eksjugoslovenskog stanovništva se u poslednjim decenijama iselila upravo u “mrsku“ EU.
Konačno, iz EU u poslednje vreme sve češće stižu upozorenja da Srbija mora da uskladi svoje spoljnopolitičke, bezbednosne i trgovinske prioritete sa Briselom. Igrati na kartu Rusije i Kine, navodno zbog toga da se osujeti kosovska nezavisnost, ogroman je politički amaterizam zvaničnog Beograda. Jedini interes i Rusije i Kine na Balkanu jeste da, zarad pokušaja jačanja sopstvene spoljnopolitičke uloge, šire nestabilnost u Evropi. Zasad im to najbolje ide upravo preko Srbije. Ovakva aktuelna spoljnopolitička “doktrina“ uklapa se u onu izjavu bivšeg predsednika Tomislava Nikolića, Vučićevog najbližeg partijskog saradnika iz Srpske napredne i iz ultranacionalističke Srpske radikalne stranke, da će Srbija biti rupa na evropskom tepihu. Nikolić se svojevremeno zalagao i da Srbija bude “ruska gubernija“. Međutim – treba li to reći – i jedno i drugo je nemoguće. Srbija ne može ostati bezbednosna rupa na evropskom tepihu, a pogotovo ne može biti još jedna ruska gubernija jer je to najobičnija budalaština. Ona, doduše, može da ima političare koji se – od Vučića i Dačića do Saveza za (veliku) Srbiju – bore za naklonost Kremlja ili Pekinga, ali će time cena koju će platiti građani Srbije zbog kvislinških, petokolonaških politikanata biti sve veća i veća. I ta priča neće imati sretan kraj. (Autor je doktor nauka, docent na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu) (Vijesti.ba / Avangarda.ba)